Преподобни Јоаникије Велики; Свети свештеномученик Никандар

Српска православна црква данас молитвено прославља преподобног Јоаникија Великог и Светог свештеномученика Никандара.

Преподобни Јоаникије Велики, велико свјетило духовно роди се у селу Марикати у области Витинијској, од оца Миритрикија и мајке Анастасије. Као дечко бјеше чобанин оваца. Пасући овце он се често повлачио у самоћу и по ваздан остајао на молитви оградивши стадо своје крсним знамењем, да се не би удаљавало и разилазило. По том буде узет у војску, гдје показа чудо од храбрости, нарочито у ратовима против Бугара. Послије војничке службе Јоаникије се повуче на Олимп Азијски, гдје се замонаши и сав предаде подвигу, од кога не одступаше до дубоке старости и своје смрти. Подвизавао се преко 50 година, и то на разним мјестима. Имао од Бога врло обилат дар чудотворства: лијечио све болести и муке, изгонио демоне, укроћавао звјерове, нарочито имао власт над змијама, прелазио је преко воде као по суху, бивао невидљив за људе када је то пожелио, прорицао будуће догађаје. Одликовао се превеликим смирењем и кротошћу. По спољашњем изгледу бјеше као див, крупан и силан. Узимао је жива учешћа у судби цркве Божје. У вријеме иконоборства најприје се и он био преластио, но послије тргао и постао ватрен поборник поштовања икона. Имао је велико пријатељство са Методијем патријархом Цариградским. Поживје Јоаникије 94 године и упокоји се мирно у Господу, 846. год. Прије и послије смрти велик чудотворац.

Свештеномученик Никандар, епископ Мирски и Ермеј презвитер

Обојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вјери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога бјеху оптужени некоме судији Ливанију, који их стави на љута истјазања. Бјеху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху, и друге многе муке претрпјеше, које смртан човјек ниједан не би могао претрпјети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине, и посла им ангела Свога, када бјеху бачени у пећ огњену, те им ангел расхлади огањ. Најзад бјеху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају, кад Господ оживљује: и узалуд бешчесте, кога Господ прославља.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 17/4. новембар.