IN MEMORIAM: ИСТИНА КАО ЗАДУЖБИНА, РИЈЕЧЈУ ЉИЉАНЕ БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ (1940–2023) ЗАВЈЕТОВАНА

О недавно преминулој Љиљани Булатовић (Медић), књижевници, новинарки и неустрашивом борцу за истину о српском страдању у Сребреници, за портал „Буђење“ пише Марко Миловановић, пјесник и предсједник СПКД „Просвјета“ Сребреница.

Не тако давно прво бјеше Ријеч. Око ње саградисмо огњиште. У срцу је искрила, пламен живота палила. Из мрака је бљештао Образ. Благонаклоно се поклонио пред Ријечју. Из никад неугашеног пламена Ријеч и Образ изродише Истину, Слободу и Правду. Ријеч је царовала народом. Образ се завјетовао Отаџбини. Бог је пријестоловао у срцу Човјека. Народ је на рукама носио Истину, Слободу и Правду. Не тако давно слутило се о крају овоземаљске лозе Ријечи и Образа. У судбинском часу Истина је добила прапрачукун-унуку Љиљану Булатовић, 1940. године у Томашеву, Црна Гора.

Животно и професионално сазријевање у социјализму као политичком идеалу

У шестој години живота са породицом долази у Београд, годину дана након завршетка Другог свјетског рата. У порушеном граду са  новоуспостављеном диктатуром, тјескобно и сиромашно дјетињство своју радост проналазило је у родном мјесту Томашеву. На темељима свога живота проводила је школске распусте, а росу и љетњу кишу носила је вјечно у сјећањима. Никада није опростила свом оцу и стрицу што су продали своју очевину и отуђили завичај са три извора, два потока, на ријеци Љубовиђи. Ипак, у школском периоду је доста времена проводила у родном Томашеву, гдје је припремала приредбе не само у градском језгру него и по околним селима. Било је то вријеме безбрижности кроз игру, пјесму, вечерњу ватру и ситне несташлуке.

Одрастала је у центру Београда, али никада није скривала своје коријене. Врло брзо је стасала у дјевојку са истанчаним градским шлифом. Сматрала је предношћу и богатством своје сазнање о другачијем животу изван града, што јој је омогућавало ефективније превазилажење многих неспоразума са околином. Првих пет разреда гимназије похађала је у Првој женској гимназији, а потом је премјештена у мјешовиту Другу мушку, касније преименовану у Прву београдску гимназију. У одјељењу је друговала са познатим спортистима Радивојем Кораћем, кошаркашем, и Бранком Мартиновићем, рвачем.

Након што је отац, као официр ЈНА, добио премјештај, шести разред гиманазије похађала је у Књажевцу. И поред чињенице да је у школу кренула двије године раније, у књажевачкој гимназији се формира у чврсту и самосталну личност, наклоњену поезији, спорту, ваннаставним активностима, без много амбиција у школи. Своју друштвену ангажованост започиње кроз литерарну секцију и ђачко самоуправљање, те бива примљена у Комунистичку партију са тек напуњених 16 година. У том периоду оснива ђачки лист Наши погледи, који и данас излази у књажевачкој гимназији. Њен слободарски дух је ограничавало пријевремено очево пензионисање, у 38. години живота, када је његова ауторитативност постала пренаглашена. Вјероватно је то разлог зашто током свог живота није трпјела ничије заповијести, али и зашто је раду приступала као уточишту. Из Књажевца се враћа у Београд након што уписује Свјетску књижевност са теоријом на Филолошком факултету. Активно се прикључује Савезу студената Филозофског факултета и Универзитетском комитету Савеза комуниста. Ту показује своју самоиницијативност кроз разне акције, али и максималну политичку озбиљност. Из егзистенцијалних разлога запослила се послије треће године факултета, и дипломирала након 15 година од уписивања факултета.

Још 1958. године постала је члан Централног комитета Народне омладине Србије, са циљаним активизмом око питања школске омладине. Са својих 19 година пропутовала је цијелу Србију организујући многе семинаре за омладинске руководиоце и активисте. Стиче многа познанства са људима из свијета политике, али и са врсним будућим интелектуалцима. Након повратка у Црну Гору бива запослена у Титограду, као предсједник Комисије за идеологију и културу. У периоду када се остварује као мајка и супруга бива изабрана за посланика у Народној скупштини Црне Горе. Након тога је постављена за вршиоца дужности директора Дома културе Будо Томовић у Титограду. Као најмлађи члан ЦК СК Црне Горе покреће лист Екете бекете. Лист је доживио једно издање, и остао је уписан као први строго забрањени лист у Црној Гори. Након што је остала без посла, кадровици из партије су је поставили за в. д. директора Марксистичког центра ЦК СК Црне Горе. Са тог мјеста одлази из Црне Горе и враћа се у Београд 1969. године. Почетком исте године са групом пријатеља на Цетињу оснива лист, ревију Овдје. На Петом конгресу Савеза комуниста Црне Горе опрашта се од професионалног бављења политиком. Поводом тога је записала: Разумела сам да се политичари не боре за идеју, него за фотељу. Мене то није интересовало, нисам се у томе сналазила.

Новинарство као истраживачки пут ка Истини

Након повратка у Београд, 1969. године, захваљујући свом препознатљивом раду у ЦК омладине Југославије, запошљава се у Предсједништву СФРЈ, као самостални савјетник. Упоредо остварује сарадњу са Радио Београдом 202 гдје самостално реализује серију оригиналних емисија под називом Савременици свакодневно. Након првог већег новинарског успјеха прелази у Телевизију Београд, најприје као уредник Програмских акција, а потом и уредник Документарног програма. Брзо усавршава новинарски занат, али и изазива неповјерење и подозривост у владајућим ТВ круговима. Најприје због теорија завјере око доласка Љиљане Булатовић са високог политичког чиновничког мјеста на сами почетак у новинарству. Међутим, она није имала никакву дилему око остваривања жеље из дјетињства да постане новинар. Наставља да одушевљава слушаоце серијама емисија као што су Код коња (о градском животу младих, о искушењима и животу напуштене дјеце), затим Је ли старост златно доба и Животок, по документарном запису почетка сепаратистичких догађаја на Косову и Метохији. Након познатих дешавања на Косову 1981. године, упркос инсистирању да јој надређени дозволи одлазак у име ТВ Београда у саму жижу несрећних збивања у покрајини, бива онемогућена да направи документарну емисију.

Усљед немилих околности у којима се посао није вредновао по квалитету новинара, већ по удворничком односу са челним људима, Булатовићева заснива радни однос у Политици експрес. У Експресу је имала статус коментатора, али је објавила и неколицину изузетних фељтона, међу којима се истицао Сто година Српске академије наука и уметности. За дати исцрпни и професионални рад требало је да добије магистарску титулу, али се то није догодило усљед исфорсираног скандала око Меморандума САНУ. У том периоду у недељнику Интервју објављује фељтон Призренски процес, а потом исти као специјално издање у тиражу од 70.000 примјерака. Издање је распродато у рекордном року, а добила је и награду за комерцијални допринос Кући Политика. Убрзо проводи годину дана на мјесту савјетника за издавачку дјелатност директора куће Политика, након чега бива постављена за уредника илустроване ревије Политикин Свет. Овај магазин за друштвена питања је са затечених 27.000 примјерака, подигла на тираж до невјероватне 101.000 примјерака. Међутим, 1991. године даје изнуђену оставку, након чега Свет бива угашен. Као новинар Илустроване политике одлази у пензију.

Љиљана Булатовић на једној од својих многобројних промоција књига у Сребреници

Публицистички и књижевни рад; Слобода као врховна сатисфакција

Љиљана Булатовић Медић написала је 21 књигу књижевне публицистике: Била једном чета девојачка, 1985; Смрт је њихов занат – документи усташког тероризма, 1993; Исповести, 1995; Записи из пожара, поезија 2000; Радован, од 2002. – објављена у 3 издања; Завет мајке Радована Караџића, 2003;

Затим о савременој историји Косова: Призренски процес, 1987; Косово, не дам те забораву, 1999; Ламент над Косовом, 2004; Зар је злочин бранити отаџбину, 2005;

Документовану истину о ратном страдању народа у сребреничком крају: Истинита Сребреница, 2005; Српске мученице Сребренице, 2007; Крици и опомена – страдања Срба у логорима Насера Орића, 2008; Сребреница: Лаж и подвала србском народу, 2016;

О генералу Ратку Младићу и ратном путу Војске Републике Српске: Генерал Младић, 1996. – 6 издања; Ореол или омча за Ратка Младића, 2006; Рапорт команданту, 2010; Рапорт команданту у огледалу епохе, 2011. на енглеском језику; О генералу Младићу и рату у БиХ, 2009.

Лауреат је сљедећих књижевних и новинарских награда: Савез писаца Русије, награда ИМПЕРСКА НАГРАДА у категорији за СЛОВЕНСКО БРАТСТВО (Москва, 2009), ЗЛАТНИ ВИТЕЗ, награда Првог Словенског форума уметности за књигу РАПОРТ КОМАНДАНТУ (Москва, 2010), ЗЛАТНИ ВИТЕЗ за документарни филм АНЂЕО СА ГОРЕ ЗАГЛАВАК, посвећен руским добровољцима посљедњих ратова, годишњу награду РЕЧ НАРОДУ читалаца и Уредништва листа СОВЈЕТСКА РУСИЈА за репортажу из Шевенингена (Москва, 2011). Године 2009. била је међународни посматрач на првим демократским изборима у Абхазији, потом је одликована Друштвеним знаком Сребрни голуб од међународне организације жена Лидери мира 2013. године у Москви.

Љиљана Булатовић била је члан Савеза писаца Русије, почасни члан Српско-канадског удружења писаца Десанка Максимовић, члан издавачког савјета часописа за књижевна, научна и друштвена питања РОДНАЈА ЛАДОГА (Санкт Петербург). Била је члан Међународне асоцијације новинара, Удружења новинара и књижевника Србије. Један је од оснивача: Међународног одбора за истину о др Радовану Караџићу, Српског комитета за подршку генералу Ратку Младићу у Београду, Међународног покрета пријатеља генерала Младића у Русији. Била је и предсједник Скупштине удружења Браниоци отаџбине 1999, почасни члан Борачке организације Сребренице, као и академик РАС академије. Добитник је Награде Друштва новинара Војводине – ЗЛАТНО ПЕРО за животно дјело у новинарству, 2018. године.

Сребреница као кров задужбини Истини

Почетком двадесет првог вијека, када је скоро илузорно било у широј јавности иступити против пропаганде о српском народу, након дешавања 1995. године, током Одбрамбеноотаџбинског рата у Сребреници, у заштиту српског народа стала је Љиљана Булатовић Медић. У већ препознатљивом и јединственом маниру неприкосновеног истраживачког новинара упустила се у прикупљање документације о страдању Срба на подручју Сребренице. Са првим доласцима у Сребреницу остварила је нераскидив однос са Борачком организацијом, Црквеном општином, свим породицама страдалним током рата, као и појединцима који су били у служби Истини и Правди, чији је она била најистакнутији задужбинар.

У периоду 2005–2016. године документовану истину о ратном страдању српског народа у сребреничком крају публиковала је у четири књиге. У тим књигама је на основу чињеница из огромне, до тада широј јавности недоступне документарне грађе, у потпуности оповргнула пропаганду о геноциду на простору Сребренице током Одбрамбеноотаџбинског рата, затим је свијету учинила видљивим мученички ореол српских мајки, стравична страдања и свирепа убиства Насера Орића над цивилима у заштићеној зони и логорима, али и разобличила пропагандну улогу Сребренице у крајњем циљу демонизације и сатанизације цијелог српског народа.

Током више од 20 година ангажованости на тему истините Сребренице била је редован учесник, од самог оснивања 2005. године, Петровданских дана, меморијалне културно-спортске и хуманитарне манифестације посвећене успомени на затирање српских невиних страдалника на Петровдан 1992. године. Осим тога, своју ангажованост је показала широм региона учешћем на многим округлим столовима поводом ратних дешавања у Сребреници. Током свог увијек несебичног доласка у овај страдални град стекла је велики број пријатеља и била радо виђен гост у многим српским кућама. У потпуности се саживјела са српским народом, са којим је дијелила све недаће, али и радости.

Љета 2015. године, као млад и непознат пјесник, ријешио сам да пошаљем циклус од 10 пјесама на највећи фестивал поезије за младе у региону, некада Југословенски фестивал поезије младих, а након распада бивше СФРЈ, Фестивала поезије младих у Врбасу. Скоро све бивше републике Југославије након жирирања су имале свог представника, а у финале по избору жирија, којим је предсједавао Перо Зубац, као једини представник Републике Српске изабран је и мој циклус пјесама. Свим финалистима је било омогућено штампање заједничке збирке пјесама. Промоција књиге Изломљене линије, у издаваштву Граматика, била је заказана у сједишту Удружења књижевника Србије у Београду. Имајући привилегију да лично упознам Љиљану Булатовић, јавио сам јој да долазим у њен омиљени град. Са радошћу је примила вијест, те најавила сигуран сусрет. У Француској 7, у холу Удружења књижевника, дочекала ме је као истински бард писане ријечи. Стајала је сама, некако вољно повучена, са пријатељским осмијехом на лицу. Чврсто ме загрлила, пољубила, и рекла: И да те никада нисам срела, препознала бих те по мом побратиму, а твом оцу Милошу. Добро дошао у Удружење, у које нисам закорачила више од 10 година, а вероватно и дуже не бих да ми ниси најавио свој долазак. Радујем се твом песничком успеху.

Марко Миловановић са Љ. Булатовић (из Миловановићеве архиве)

У пуном холу још увијек отмених просторија Удружења књижевника Србије узела ме је чврсто за руку и рекла да сједнем поред ње у први ред. Осјећао сам се непријатно, јер су сви учесници сједили са стране осим мене. Пред управом Удружења и салом испуњеном до посљедњег мјеста устала је и рекла: Моја дужност је да вам представим младог песника из Сребренице, Марка Миловановића. Он представља ону праву и истинску Сребреницу, изван пропагандно-медијске изрежиране стварности. И сама сам писала песме у младости, али ме живот одвео у истраживачко поље новинарства. Бојим се да ће и он бити пред истим искушењем, али му искрено желим сву радост песничког узлета у висине. Након што сам изустио своје стихове, поклонила ми је комплет књига поезије Матије Бећковића, Рајка Петрова Нога, Ђорђа Сладоја и Владимира Јагличића. Крајње духовито ми је скренула пажњу да ће ме она научити како да говорим стихове, у маниру пјесника који су јуначки надахнуто плијенили својим наступима, али су се касније искомпромитовали како би били примљени у академије и разна удружења. Током 2020. године јавила ми се са приједлогом да Душан Пејић и ја учествујемо са њом на Свесловенском конгресу у Краснодару. Имала је жељу да припремимо двије теме на овој научној смотри, и тиме остваримо контакте са људима из свијета књижевности на том подручју Русије. Реализацију тог плана спријечила је појава пандемије Ковида-19.

Најбољи доказ њене безрезервне љубави и поштовања према Сребреници даје чињеница да је на првој корици своје посљедње књиге Исповести (друго допуњено издање из 2019. године) одштампана награда за животно дјело у новинарству ЗЛАТНО ПЕРО, додијељено од Друштва новинара Војводине 2018. године, а на другој корици ЗАХВАЛНИЦА, коју је добила од Борачке организације Сребреница, 2011. године, за изузетан допринос истини о страдању српског народа Сребренице.

Жртва културе политичког консензуса или апостол слободе

У настојању да објасним феномен културе политичког консензуса, у 3. издању Часописа за културу, књижевност и умјетност Сребрни вијенац из 2019. године, записао сам: Култура политичког консензуса је инструмент за одржавање политичке стабилности путем институција које функционишу условљено карактером политичког повјереништва, са програмским мисијама наклоњеним етничким и националним циљним групама, уз јасан план стварања вјерних маса једноумља. Тешко да се може наћи очигледнији примјер од Љиљане Булатовић, на којој је тај феномен вишедеценијски употребљаван.

Од самог почетка бављења новинарском професијом показала је афинитет и истраживачки пулс ка темама које су биле строго контролисане од актуелних власти. Кроз фељтоне, репортаже, коментаре, документарне филмове, те радио и ТВ прилоге трагала је за истином у погледу политичких збивања на Балкану. Била је кадра да напише и изусти све што удворничке друштвене структуре нису смјеле ни да помисле, почевши од бављења косовском трагедијом, питања Санџака, бомбардовања Југославије 1999. године, затим одбране истине и достојанства Војске Републике Српске и генерала Ратка Младића, и у коначници демонтаже пропаганде о Сребреници. На свом монашком и аскетском путу Истине Љиљана је пролазила кроз тешке животне ситуације, од хапшења, терора мржње, па све до медијског линча, нарочито у Србији.

Са промоције књига Љиљане Булатовић у Сребреници (извор: СРНА)

Несумњиво је да су њена остварења на новинарском и књижевном плану необориве магистарске и докторске тезе. Али феномен културе политичког консензуса и одсуство здраве националне политике издејствовали су да се у републичким истраживачким и научним структурама, као и академијама,   налазе многе личности недорасле њеном професионалном и моралном јединству.

У коначници, она је изнад патриоте била социјалистички усмјерена ка човјеку и народу. Управо таква нас је напустила, 3. маја 2023. године, у 84. години живота. Сахрањена је у Алеји заслужних грађана у Београду, врло скромно, у присуству неколико десетина поштовалаца и родбине. Међу онима који су јој одали посљедњу почаст били су и представници српског народа Сребренице: протојереј Александар Млађеновић, парох сребренички, Милош Миловановић, потпредсједник Скупштине општине Сребреница, и Бранимир Којић, предсједник Скупштине Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила. Неколико дана након што је преминула, ријетки медији су вијест послали у јавност.

Ми Сребреничани Љиљану Булатовић смо увијек радо дочекивали, цијенећи њене напоре и жеље да промоцију својих књига прије свега уприличи у, како је говорила, нашој Сребреници. А вриједи истаћи да је међу првима документовала грађу која недвосмислено одбацује неистину о ратним збивањима током Одбрамбеноотаџбинског рата. Својим неуморним радом у одбрани достојанства српског народа уливала је свима снагу и вјеру у заједничком стремљењу ка правди и правичности. Ка том циљу морамо показати саборништво и наставити започету борбу, ако мислимо да останемо достојни њене жртве. А жртву је сматрала врховном мјером бивствовања.

Ако бисмо покушали превести име Љиљана Булатовић Медић на хуманистички језик, једини који је разумијевала и којим се служила, превод би гласио Истина Слобода Правда. А њена личност није ништа друго неголи задужбинар Истине, апостол Слободе и божанско лице Правде.

Сребреница, 10. 7. 2023.

Марко Миловановић

СПКД „Просвјета“ Сребреница