Херцеговачки устанак 1875. године
За портал „Буђење“ о историјском феномену Херцеговачког устанка из 1875. године, његовим узроцима, токовима, вођама као и ширем контексту, писао је Гордан Крајишник, проф. историје у ЈУ Економска школа Брчко.
Историјски феномен појава и процеса познат као Источно питање почео се развијати посљедњих деценија XVIII вијека. Ескалацију је имао у XIX вијеку, а нарочито у периоду од 1875. до 1878. године. Суштина овог историјског феномена и питања јесте подјела османских територија најприје у Европи, а потом и у Азији и Африци, са посебним приматом контроле над мореузима. Током XIX вијека ово питање је у више махова ескалирало читавим низом устанака поробљених, првенствено немуслиманских народа. То је била серија устанака од половине XIX вијека до 1882. године, са центрумом на устанку из 1875. године. Током 50-их и почетком 60-их година херцеговачки устанци су захватили само дио онога што се данас подразумијева као српска или православна Херцеговина.
Херцеговачки устанак 1875. године захвата врло брзо читаву данашњу српску или православну Херцеговину. Избија релативно далеко од ондашње црногорске границе у околини Невесиња. За разлику од претходних устанака у Херцеговини, Херцеговачки устанак 1875. чак и у почетку има ширење и аутохтоне акције и код католичког становништва у граничним зонама између Јужне и Западне Херецеговине. Он врло брзо добија и територијалну повезаност са устанком у Босни.
Сви херцеговачки устанци нису били аутохтони у потпуности. Неспорно, они су се јављали уз подстрек Црне Горе, најприје књаза Данила, а онда и његовог насљедника књаза Николе. Херцеговачки устанци били су плод великодржавног пројекта Црне Горе и њеног ширења ка западу и југу до ријеке Неретве. Свакако да је помоћ поробљеној браћи, истородној и истовјерној, Црногорцима била основни мотив. Незадовољство и очај поробљеног народа Херцеговине, базирани на етничкој, вјерској и социјалној неправди и експлоатацији, били су само потребни и основни мотив од кога се кретало. Некакав аутохтони концепт устанака у Херцеговини, са питањем шта послије устанка и како формулисати постустанички период, само дјелимично се може огледати у покушају војводе Луке Вукаловића. То је био некакав концепт аутономије Херцеговине у османској држави. Тај концепт доживио је потпуни фијаско у сваком правцу.
Само у почетку Херцеговачки устанак 1875. године био је аутохтон. Он је избио на старом незадовољству хришћанске раје у Херцеговини.. Фрустрација према османској власти и локалном беговату била је основни услов за дизање устанка, као и ријешеност устаника за борбу. Фактор искуства из ранијих устанака свакако је био значајан. Но устаници су, поучени ранијим устанцима, знали да без подршке неке велике силе неће успјети, али и без ослонца на Црну Гору.
Улога Србије не само у устанку у Херцеговини, него и касније, била је у односу на Црну Гору секундарна. Српски кнез Милан Обреновић од почетка своје владавине био је прилично индиферентан према приликама у Херцеговини. Слично су се понашали и његови претходници кнез Михаило и Александар Обреновић.
Књаз Никола је већ међу херцеговачким главарима створио низ својих кадровика, и уздизао их у локалној херцеговачкој средини дајући им војводска и капетанска звања. Наметање Мића Љубибратића од стране Србије врло брзо је пропало. Иако по роду Херцеговац, он се није, не живећи у Херцеговини, уздигао у херцеговачкој средини.
У ширем склопу Херцеговачки устанак 1875. године може се посматрати као дио Источног питања и иницијација његовог врхунца. Он дакле није регионална појава. Он је изазвао домино ефекат рата Црне Горе и Србије, а потом и Русије против османске државе. Покренуо је сложени процес сукоба великих сила на Балкану око територија и интереса. У свему томе, на крају тог процеса, српско становништво Херцеговине остало је практично на истом. Његове наде су изневјерене, Херцеговина са Босном допада у аустријске руке, конгресом у Берлину. Једно ропство замијењено је другим. Истина, Аустроугарска је у Херцеговину донијела европејски цивилизацијски прогрес, макар у техничком и културном смислу. Но он је и даље био праћен суровом економском експлоатацијом сеоских маса, јер ревизија османског феудалног система није озбиљније извршена.
Гордан Крајишник, проф. историје
