Петар Кочић: Писац и глас угњетаваног човјека

Велики српски писац, пјесник и народни трибун Петар Кочић /1877-1916/ рођен је 29. јуна 1877. године.

Кочић је рођен у селу Стричићи код Бањалуке, а основну школу похађао је у манастиру Гомионица, у којем се његов отац закалуђерио и живио као игуман.

Гимназију је уписао у Сарајеву, али су га власти истјерале због „србовања“, па је прешао у Београд.

Филозофију је студирао у Бечу, у Сарајеву је радио као чиновник, али су га опет протјерали, јер је учествовао у радничком штрајку.

Највиши умјетнички домет је достигао пишући приповијетке и драмске сатире. У издањима сабраних дјела објављују се и његови публицистички и новинарски текстови, говори у Сабору као и сачувана лична преписка. Његов књижевни опус по броју написаних дјела није велики и највећи број дела је написао у студентским данима.

Био је један од најистакнутијих писаца у српском реализму и национални борац против аустроугарске окупације БиХ.

По повратку са студија славистике у Бечу и службовања у Србији и Скопљу, Кочић је дуго био без посла, осуђиван је и тамновао у Бањалуци и Тузли.

Није подносио окупацију и социјалну неправду и отворено се залагао за српске националне интересе.

У Бањалуци је покренуо лист „Отаџбина“, који је често забрањиван. Једрим и сажетим приповиједањем и свјежим поетским језиком снажно је приказао планински завичај, живот у њему и судбину сељака, а у сатирама је бритко критиковао прилике у којима су живјели босански сељаци под аустроугарском окупацијом.

Осим „Јазавца пред судом“, значајнија Кочићева дјела су „Пјесме“, збирке приповједака „Са планине и испод планине“, те „Јауци са Змијања“.

Значајна је и његова сатира „Суданија“.

Петар Кочић је, осим писања, заувијек остао повезан са српским крајишким кметом, према коме је исказивао љубав и разумијевање.

Био је борац не само против окупатора, већ и против економског ропства.

Као знак сјећања на овог великана српске књижевности, у Републици Српској додјељују се награде Кочићево перо /четири пута годишње/ и Кочићева књига /на крају сваке године/, а сваког августа одржава се манифестација из области културе Кочићев збор.

Крајем 1912. године јавили су се први озбиљнији симптоми лошег душевног стања код Кочића. Болест се постепено развијала узимајући све више маха, а његова плаховитост је све више уступала мjесто меланхолији. Стање му се додатно погоршало кад му је трогодишњи син Слободан преминуо од туберкулозе 1913. године. С пролећа исте године код Кочића су се живци толико растројили да су га љекари послали да се одмара на Иван планини, гдје је остао све до јесени 1913. године, избјегавајући бављење политиком. Неспособан готово за било какву дјелатност, током овог периода је превео једну приповијетку Максима Горког и написао неколико краћих бељешки за „Босанску вилу”. На наговор својих пријатеља Кочић је у јануару 1914. године отпутовао са трудном женом у Београд на лијечење гдје је примљен у душевну болницу. Вијест о његовој болести изнијела је на видело велику популарност коју је уживао као народни борац и књижевник, те су добротворне вечери за скупљање прилога организоване у Београду, Клепцима, Сарајеву, Новом Саду, Бањој Луци, Мостару, Жупањцу, Бусовачи, Цетињу и др. Исте године Милка Кочић му је родила ћерку Душицу.

Кочић је дочекао почетак Првог свјетског рата у болници, гдје се међу душевним болесницима налазио и пјесник Душан Срезојевић. Вриједно свједочанство о Кочићевим посљедњим данима оставио је у виду записа Милан Јовановић Стојимировић, тада шеснаестогодишњак који се 1915. године, након пада Београда, да би се спасио интернације, запослио у болници као писар код свог ујака др Душана Стојимировића. Он описује бригу коју су запослени, као и други пацијенти, посвећивали обољелом Кочићу.

Кочић је у усљед погоршања болести пао у постељу 21. августа 1916. године, а умро је у четири сата ујутру 27. августа исте године.