ПРЕПОДОБНИ ОНУФРИЈЕ ВЕЛИКИ; ПРЕПОДОБНИ ПЕТАР АТОНСКИ
Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају преподобног Онуфрија Великог и преподобног Петра Атонског.
Пуних шездесет година бјеше проживио овај свети подвижник у пустињи када га посјети монах Пафнутије. Коса и брада досезале су му до земље, а тијело му је било обрасло дугом длаком због дуговремене наготе.
Све власи на њему биле су бијеле као снијег, и цио изглед његов бљештећи, узвишен и страшан. Видјећи Пафнутија он га ослови именом, па му по том исприча житије своје у пустињи. Његов ангел хранитељ јавио му се и довео га на то мјесто у пустињи. Дуго времена хранио се само земљом, које се ријетко находило у пустињи, а послије тога, када је издржао љуту борбу с искушењима демонским и када му се срце сасвим укријепило у љубави к Богу, ангел Божји доносио му је хљеб за исхрану. А осим тога по благом Промислу Божјем порасте крај његове ћелије и једна палма, која је доносила добар плод урме, и отвори се извор живе воде. „А највише“, рече Онуфрије, „храним се и појим слатко ријечима Божјим„. На питање Пафнутијево, како се причешћује, одговори пустињак, да му ангел Божји сваке суботе доноси причешће и причешћује га. Други дан старац рече Пафнутију, да је то дан његовог одласка из овога свијета, преклони кољена, помоли се Богу и предаде свој дух Богу. У том видје Пафнутије небесну свјетлост како освијетли тијело упокојеног свеца и чу појање ангелских сила. Сахранивши чесно Онуфријево тијело, Пафнутије се врати у свој манастир, да као живи свједок прича другима на корист чудно житије човјека Божјега и величину Божјег промишљања о онима, који се свецијело предаду Богу на службу. Онуфрије сконча 400. године.
Преподобни Петар Атонски
По поријеклу је био Грк и војник по занимању. Ратујући једном против Арапа, заробљен је, окован у вериге (ланце) и бачен у тамницу. Тамновао је Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и молио Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. У хришћанској традицији помиње се да му се јавио Свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирнуо му жезлом окове, и окови су се истопили као восак, а Петар се наједанпут створио у пољу ван града. Одмах је кренуо на пут за Рим, где је на гробу апостола Петра од самог папе пострижен за монаха. Затим је кренуо лађом опет за Исток. У хришћанској традицији помиње се да ми се у сну јавила Богородица са светим Николом; и и рекла да је одредила Петру Гору атонску за подвизавање. Петар дотле није ни чуо за Гору атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету гору Петар се уселио у једну пећину, где је провео педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом. Хришћани верују да му је, пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, анђео Божји почео доносити хлеб сваких четрдесет дана, а да му се неколико пута јављао ђаво у виду анђела, али да га је Петар одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га је неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо његово житије. Преподобни Петар Атонски је преминуо 374. године. Мошти су му пренете у Македонију. Српска православна црква слави га 12. јуна по црквеном, а 25. јуна по грегоријанском календару.
Тропар (глас 4):
Боже отаца наших, чини увијек са нама по Твојој кротости, не напуштај нас Твојом милошћу, но њиховим молитвама у миру уреди живот наш.
Свети Николај Велимировић, Пролог, 25 / 12. јун.
