Миа Мркаић: Исток или Запад?
За портал Буђење Инфо, о избору новог предсједника Црне Горе и онога што народ ове државе може очекивати од одласка Мила Ђукановића са власти, писала је Миа Мркаић, студент прве године Студијског програма за политикологију и међународне односе Филозофског факултета Пале.
Текст у прилогу.
Дошао је на власт у џемперу, а са власти сишао као најбогатији човјек најсиромашније земље. Овако каже Матија Бећковић за човјека тешког скоро 15 милиона долара, одскоро бившег предсједника Републике Црне Горе, Мила Ђукановића – који се налази на двадесетом мјесту најбогатијих предсједника држава, према Форбсовој листи 2010. године. На својој посљедњој конференцији за новинаре као предсједник истиче – Нема вјечне власти, само је Црна Гора вјечна, након чега напушта свој други предсједнички мандат. Претрпјевши два велика пораза као лидер највеће, тренутно опозиционе партије у Црној Гори – Демократске партије социјалиста, добија трећи, посљедњи ударац као сам предсједник државе, када бива поражен на изборима у априлу ове године. Послије дуге три деценије, први пут му неће бити додијељена ниједна битна државна функција у Црној Гори – било предсједничка или премијерска.
Извор: ИН4С
Како гласи слоган ДПС-а – Сигурним кораком, тако је и сам њен бивши лидер прилично сигурним кораком обезбиједио себи пад нападајући једино што му вјерници, како из Црне Горе, тако и из окружења нису могли опростити – Српску Православну Цркву, тада на челу са митрополитом Црногорско–приморским Амфилохијем Радовићем. Литије које су се одржавале више мјесеци све до пада тадашње Владе Црне Горе у августу 2020. године, за присталице Ђукановића биле су ништа више до антидржавни-улични походи који имају снажну пропагандну подршку од стране Србије и уз прикривено присуство Москве – називајући протесте српским свијетом који се поклапа са руском анти-НАТО политиком. Како год бивша власт гледала на литије, чињеница је да вјерници из читаве Црне Горе нису никад имали оволико заједништва, пружајући отпор на миран и достојанствен начин, неким данима бројећи и преко стотину хиљада људи, као што се једном приликом десило у главном граду. Све то без икаквих инцидената.
Сви смо ми свједоци да избор власти неколико година уназад носи само оно – Јеси ли Србин или ниси? А хоћеш ли онда продати оно све за шта су се наши преци борили?, и сада, по побједи Јакова Милатовића, власт постаје и питање српског народа, који је у страху. После једног проевропско настројеног човјека долази joш један, само мало боље упакован у оно што се тражило. Иста прича, само друга сезона, само, нови предсједник се може похвалити добрим познавањем енглеског, италијанског и шпанског језика, стари, додуше, само варијантом српског језика – црногорским. Вансеријском биографијом са просјечном оцјеном 10 на студијама у Подгорици, школовањем у Америци, радим мјестом у Deutches банци као и у Европској банци за обнову и развој, морамо схватити да нови предсједник није окренуо своју политику ка Београду и Москви, већ тамо гдје смо најмање хтјели, ка Вашингтону и Бриселу. Народ који је свом својом снагом покренуо један бунт незадовољства и огромног духа за домовину и вјеру ће заузврат добити Запад. Да ли је Јаков искористио јачину или слабост једне моћне скупине у своју корист да би имплементирао неке своје личне вриједности? Никаква промјена се није одиграла што се тиче питања власти једне земље, до промијењене старе, истрошене прве личности једном новом, младом.
Очи су нам замазане до мјере да мислимо да Европа жели добро за нас, као да годинама уназад нисмо добили више потврда да не желе, почевши од самог питања Косова и Метохије. Европа никад није била наша, превише смо ми заокупљени својим највећим проблемом односно тражењем неке припадности и одобрења, да бисмо схватили да једино што чинимо јесте да се удаљавамо од истих.
Нико не негира сарадњу са Србијом, али ту су увијек постојале двије главне националне струје – бјелаши и зеленаши, односно црногорске комите и патриотски српски уједињивачи, који су веома јасно постављали расподјелу. Мило Ђукановић је имао једну сјајну политику предвођења тих истих комита који се залажу за спас Црне Горе, као и за независност такозване независне државе Косово. Питање повлачења признања Косова, колико је тренутно нагли потез толико је и немогућ, јер је Јаков Милатовић исувише приклоњен западним силама да би им противрјечио. Биће пријатељ са Србима све док не дође допис из Брисела да не буде.
Запад нам није никад био ближи, а Косово све даље. Талас олакшања након предсједничких избора је био само привидан, а ипак оно што нам стоји у подсвијести је – Славим Милов пад, али се бојим Јаковове побиједе.
