А можда ипак српски?

Све наше животне тежње суштински се своде на исто – да будемо срећни. А већ појам среће није универзалан, но потпуно зависан од личнога схватања појединца. Оно што једнога од нас чини срећним, за другога је истовремено потпуно безначајно. Због тога ниједно занимање нити звање унапријед само по себи не јамчи ни испуњеност, ни сигурност, ни срећу. Исто тако, не постоји професија у којој се нико није успио остварити и усрећити. Најсрећнији су они којима се таленти и љубав подударе у занимању које им пружа (не само материјалну) сигурност. Та сигурност, опет, није одређена струком већ способношћу, сналажљивошћу и марљивошћу појединца. Речене особине се унеколико могу развијати и брусити у току образовања, али их нико не очекује као примарни исход студирања на било ком факултету, јер такав факултет и не постоји.

Иако сам далеко од оних година када човјек резимира свој живот, себе, бар за сада, сматрам срећним јер сам студирао оно што волим и оно за шта (ако за нешто) имам некаквог талента. А испоставило се и да сам одмах по завршеном студију одрадио приправнички стаж, а затим и нашао посао у струци са уговором на неодређено вријеме, уз бројне и разноврсне друге ангажмане (радећи као лектор, учествујући у жиријима за додјелу књижевних награда, пишући рецензије, водећи програме, сарађујући са разним часописима, држећи предавања), тј. стекао некакву сигурност. Но, нагласак у овом свом напису не стављам на тај, спољашњи или формални аспект и резултат студирања, већ на оно суштаствено узрастање моје личности у току студија српскога језика и књижевности – за мене, а и за моје колег(иниц)е, најљепшег студијског програма. И управо по тим својим саборцима у петогодишњој (са мастером) борби за знање – што ми у међувремену постадоше и пријатељи, па богами и кумови – видим какве је интелектуалце кадар изњедрити студиј србистике. Више по њима него по себи увиђам колико се радом и залагањем, уз свесрдну подршку и искусно професорско вођење, може постати ерудитом бритког критичког духа. Кад се на то придода и његована култура говора, коју по природи ствари студенти србистике развију, онда се лако долази до закључка да у погледу интелектуалне супремације студију српске филологије мало који други студиј може парирати. Јер, осим знања о српском језичком систему и разумијевања токова у хиљадугодишњем развоју српске писмености и књижевности, србисти се информишу и о српској култури уопште, стичу знања из опште лингвистике, упознају се са дјелима свјетске књижевности, дотичу се филозофије, историје, психологије, етнологије, социологије као и других хуманистичких и друштвених наука, али и умјетности (музике, сликарства, филма). Овако широко заснован студијски програм омогућава својим студентима да задовоље своја разнолика интелектуална интересовања и да кроз израду семинарских, а евентуално и научних радова, дају допринос познавању и развоју културе свог народа, у најразличитијим њеним видовима.

Меша, Вук и Иво
(аутор илустрације: Тијана Пејић)

Неутаживу жељу, моју и мојих колега, за испољавањем стваралачког духа остваривали смо и кроз бројне ваннаставне активности, понајбоље оличене у академијама и манифестацијама поводом значајних датума из српске културе и прошлости (200. годишњица Вуковог „Српског рјечника”, 100. годишњица од почетка Великог рата, годишњица егзодуса сарајевских Срба, осам вијекова аутокефалије СПЦ итд.), као и у књижевним вечерима, представама (у сарадњи са паљанским студентским позориштем). Студенти су кроз овакве садржаје имали прилику да се окушају у улози водитеља програма, рецитатора, глумаца, појаца, бесједника, односно да се у једном ширем смислу охрабре и афирмишу, те покажу своје таленте и умијећа.

Важно је споменути и предивна искуства са Љетне школе Академије „Андрић“ у Андрићграду, Школе палеографије у Требињу, Гламочу и Гацку, као и са других србистичких семинара и радионица, на којима наши студенти редовно учествују. Уз различите видове теренске наставе (одласци у Софију, Темишвар, Арад, Будимпешту, Сент Андреју, Фојницу, Мостар итд.), све ово студентима доноси једно незаборавно и квалитетно, али и динамично искуство изучавања српске филологије, чак и кроз физички обилазак српског културног простора.

Посебно се мора нагласити чињеница да Катедру за србистику сачињава првокласан професорски кадар, међу којима се налази и неколико академика. Осим тога што су етаблирани у научном смислу, наши професори су и изврсни педагози који своја богата (са)знања штедро преносе на млађе колеге, чије су идеје увијек спремни саслушати, и то у једној правој академској атмосфери, која с временом прерасте и у пријатељство. У томе лежи и једна од главних предности Студијског програма за српски језик и књижевност, јер, будући да се ради у мањим групама, студенти имају непосреднији контакт са професорима, а професори више времена за студенте, него на многобројнијим смјеровима или на већим универзитетима.

Амблем Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву

О квалитету смјера за српски језик и књижевност на Филозофском факултету на Палама најрјечитије говори податак да су његови студенти готово редовно, из године у годину, међу првонаграђеним „Бранковом наградом”, коју додјељује Матица српска за најбоље семинарске и мастерске радове из српске књижевности, а потписник ових редова је добитник Награде „Љубомир Стојановић” 2021. године, коју иста институција додјељује за најбољи мастерски рад из српског језика, односно српске лингвистике. Ради се о наградама за које конкуришу студенти србистике са свих универзитета на којима се ова дисциплина изучава, у Србији, Црној Гори и Републици Српској.

Да су моја искуства у бављењу српским студијама прелијепа и незаборавна, доста говори и то што сам се након завршених мастерских уписао и на докторске студије из области српског језика. Дакле, интересовање за проблематику српске филологије не да није спласнуло, него се с временом, од основних преко мастерских до докторских студија, продубљивало и појачавало, што ми даје потврду да сам студирајући српски језик и књижевност направио прави избор и нашао своју, на почетку написа помињану, срећу.

Зато – прелистајте своје средњошколске читанке и забиљешке са часова српског, граматику у шаке – па за који дан на пријемни испит, да заједно откривамо чари српскога језика и богатства српске књижевности и културе – на Студијском програму за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Палама!

Мср Душан Пејић,

виши асистент на Катедри за србистику