Варљиво пролеће ’68

То дуго и топло пролеће ‘68 године и данас је предмет многих расправа у научним круговима. Mетеоролози, физичари и сеизмолози покушавају да објасне необичне феномене који се везују за ову годину и који су детерминисали пут којим ће се кретати човечанство.

Као што је већ познато, ово пролеће ће историја упамтити као најдуже, оно је почело крајем јануара, а почетак се поклапа са ТЕТ офанзивом коју је започела војска Северног Вијетнама и до ногу потукла империјалистичке амбиције америчке администрације на челу са председником Линдоном Б. Џонсоном. Иако је Чика Сем (Uncle Sam) војно победио свог црвеног опонента, он је изгубио битку на једном много битнијем фронту који се одвијао на територији Сједињених Држава. Изгубио је рат против медија, што значи да је постало сасвим свеједно да ли ће Сајгон остати Сајгон или ће постати Хо Ши Мин. Неки метеоролози тврде да је количина врелог челика испаљеног из полуаутоматских пушака марке М16 и аутоматских пушака совјетске производње – калашњиков, била толика да је глобална температура скочила за више степени што је изазвало преурањено пролеће, а широм планете и један огроман пожар који је полиција неуспешно гасила воденим топовима на демонстрацијама.

Извор фотографије: Viet Thanh Nguyen

Пишући никада незавршене романе, стотине хиљада студената су на барикадама, у стилу Француске револуције, показале снагу младости у полету. Тада и никада више након тога. А геронтолошки центри, односно владе и парламенти највише се боје младости јер она у себи садржи енергију, вољу и страст, све оне карактеристике које су они изгубили негде у преласку са једне фотеље на другу. Младост је та која може и негује пожар који они не могу контролисати. На барикадама се читао Маркузе, певала Ај Кармела и слушао Џими Хендрикс. Било је то време када су дивови ходали Земљом и стварали неке од најквалитетнијих мелодија које је људско ухо икада чуло: Дилан, Џенис, Морисон, Елвис, Битлси, Ролингстонси, Цепелин, списак дивова иде унедоглед. Они су продукт једне контракултуре која је настала као реакција на бруталност режима према својим грађанима, али и другим народима.

Извор фотографије: Solidarity

Осим рађања идеја, на барикадама се догађала метаморфоза студентских лидера у политичаре, економисти би рекли да је дошло до робне размене по принципу „вера за вечеру“. У Југославији је Тито рекао да су студенти у праву и обезглавио горостаса који је изазивао тектонске поремећаје широм Београда и државе. Он је првацима наше револуције упутио позивнице у партију, они који су ту понуду прихватили постаће партијски полтрони и чиновници корумпираног система. Они су добили луксузне станове на Новом Београду, личне возаче, летовања на Макарској ривијери и службена путовања по несврстаним земљама, а заузврат су морали само да се одрекну идеала и младости. Онај део који је одбио изазовну понуду изгубљен је бауљао по фабрикама и занатским радњама јер је са факултета избачен. А неки, попут Владе Револуције, парадоксално су отишли у Америку чим су добили пасоше, исту ону државу која је и један од разлога зашто су се подигли на барикаде. Отишли су схвативши да је калоријска вредност идела недовољна да се прехране апетити деце која полако улазе у пубертет. Једно је сигурно, а то је да ће сви они са пијететом чувати успомену на дане проведене на улици и ноћи преспаване у амфитеатрима Црвеног универзитета „Карл Маркс“. Барикаде су код нас створиле многе дисиденте и политичаре попут Драшковића и Караџића. На западу су шездесетосмаши постали лидери самозваног слободног света попут Клинтона и Митерана. Управо је на једној од тих барикада, у неком Франкфурту или Хамбургу из пацифистичких побуда рођена и Партија зелених. Иста она странка чији је потоњи председник, шездесетосмаш Јошка Фишер агитовао за бомбардовање покојне Савезне Републике Југославије и чија се политичка врхушка данас залаже за борбу „до последњег Украјинца“. Пожар ће евентуално сам спласнути, али ће до данас опстати по која жаруља, чисто да нас подсети да су сви важни европски градови горели те, сада већ давне, 1968. године.

Извор фотографије: Недељник

И таман када су ствари почеле да се враћају у своје старе токове, сеизмографи широм Старог континента су подивљали. Стравичан земљотрес је погодио Чехословачку, а његов епицентар била је престоница Праг. Такав тектонски потрес европски континент не памти од будимпештанског земљотреса из 1956. године. Један део сеизмолога тврди да је потрес изазвао синхронизовани покрет седам хиљада тенкова који су се упутили ка престоници на Влтави. Империја са истока је одлучила да узврати ударац реформама које је започео Александар Дубчек и ударила шамар социјализму са људским ликом. Чехословаци су након овог догађаја занемели и ћутали 25 година, када су одлучили да, уз шампањац, пожеле једни другима добру самосталну будућност. Досадно, како и доликује. А досадно се и комунизам преселио на сметлиште историје, ако изузмемо нас – наравно. Многи мисле да су источноевропски режими пропали падом Берлинског зида, 1989, али то је грешка. Комунизам је пао 1968. године са одложеним дејством од двадесетак година. А Маркс, да је на неки волшебан начин успео да предвиди будућност и види у шта ће се претворити идеологија која је по њему и добила име, вероватно би спалио сва своја дела и заједно са Енгелсом отворио ортачко привредно друштво.

Извор фотографије: LIfe

И данас, као да се историја понавља. Велике империје нас уводе у ново захладњење односа које врло лако може да прерасте у најдужу зиму коју ће човек памтити – нуклеарну. Млади момци „добровољци“ данас, исто као те 1968. године, постају најтраженији ресурс на планети. Нама остаје да се надамо да ће, као некада, количина усијаног челика у атмосфери опет изазвати пожар на улицама важних светских градова и пробудити све нас који немо посматрамо највећу трагедију која је задесила наш континент од Другог светског рата. До тада, ми можемо да завидимо тим студентима и омладинцима из ’68. јер су они имали своју револуцију, и да се запитамо какву планету остављамо онима који тек треба да дођу.

Аутор: Мирко Матић