СРЕБРЕНИЦА – У ШУМИ АУТОШОВИНИЗМА: ПОШУМЉАВАЊЕ ИЛИ ПОРАЖАВАЊЕ
На 45. Салону архитектуре у Београду изложен је рад „Шума”, замишљен као „споменик жртвама геноцида у Сребреници на подручју Републике Србије”. Овим поводом се својим текстом за портал „Буђење” огласила архитекта Тијана Пејић.
Текст у наставку.
Сјећам се једне лекције из уџбеника Природа и друштво чија тема су била природна богатства Републике Српске. У тексту лекције били су побројани градови и општине који имају велики пољопривредни значај, рудна налазишта, бањски и туристички потенцијал… На једном таквом списку, град у коме сам одрасла поменут је у чак двије категорије. Тренутак спознаје да о граду у коме живим уче моји вршњаци широм земље, помогао ми је да схватим његове љепоте и вриједности, али и да о њима више размишљам и да, сваки пут када би ме неко питао одакле сам, поносно одговорим: „Из Сребренице.”
Током школовања на факултету, три пута сам осјетила срећу због моје Сребренице. Прва два пута, то је било на предавањима из Градитељског наслеђа. Једном, када смо слушали предавања о типовима кућа српске сеоске архитектуре, када сам колегиници до мене шапнула: „Куће осаћанке, то су моји Сребреничани, Осаћани градили.” Други пут, убрзо након тога, слушали смо предавање о српским средњовјековним градовима, гдје је Сребреница била неизоставна, а са њом и мој осмијех на лицу. Трећи пут, на изложби о Баухаусу. Селман Селманагић био је једини архитекта са простора бивше Југославије који је похађао и успјешно завршио ову чувену школу, а рођен је, погодите гдје – у Сребреници.
Крајем марта, у Београду је отворен 45. Салон архитектуре. За архитектонску струку – највећи догађај у току године, на коме се излажу најбољи и најуспјешнији пројекти и истраживања из области архитектуре. Откад студирам, трудим се да редовно пратим све догађаје оваквог типа, надајући се да ћу и ја једног дана излагати свој рад на таквој манифестацији. Ни овај салон нисам заобишла, а можда је боље било да јесам…
Аутор фотографије: Тијана Пејић.
Међу изложеним радовима мојих колега, дивних остварења, замисли и конкурсних радова који обећавају напредак на пољу архитектонског дјеловања, од једног рада ми застаде кнедла у грлу. У категорији „Истраживање и експерименти” изложен је рад назива „Шума”. Аутори су Миа Давид и Антонио Гргић. Моје оштро око не могаше а да не спази ријеч „Сребреница” на плакату овог рада. У даљем опису писало је: „Šuma. Spomenik žrtvama genocida u Srebrenici na području Republike Srbije…”. Чекај, стани! Ништа ми није јасно. Споменик жртвама геноцида у држави која није признала геноцид!? Читам даље: „Spomenik Srebrenici može biti odraz trenutnih državnih interesa ili potreba civilnog društva da oda počast žrtvama genocida koji je počinjen u ime građana Srbije”. У име грађана Србије!? Какву везу има Србија са ратом у Босни и Херцеговини који се десио крајем прошлог вијека? Идеја аутора је да шума представља нова плућа Србије, која ће се састојати, у почетку, од 8372 стабла на површини од 14 хектара (занимљива чињеница: Меморијални центар у Сребреници налази се на површини од 10 хектара), а која ће временом расти и повећавати број стабала која ће садити држављани Србије, и која ће на концу означавати меморијал за жртве читавог свијета, ствара низ додатних питања… Дословним превођењем, плућа као витални орган изједначавају се са геноцидом, имплицирајући поруку да „Србија дише захваљујући жртвама геноцида”. Апсурдно, зар не? Даље, идеја о шуми као меморијалу за жртве из читавог свијета ставља Србију у незавидан положај покајника за сва зла која се у свијету дешавају.
Аутор фотографије: Тијана Пејић.
Симптоматично је да се истовремено у Сарајеву поставља спомен-плоча Србима убијеним на Казанима, без икакве назнаке о починиоцима и о етничкој припадности жртава. Замислите да неко у Сарајеву предложи идеју о меморијалу убијеним Србима, теми која је врло релевантна, како за државу, тако и за сам град. Чак и спомен-плоча је спорна, а камоли спомен-парк… Када је већ главна тема Сребреница, да ли српске жртве из овог града заслужују неки вид меморијала или, очигледно, нису толико битне невладиним организацијама које се баве овако осјетљивим, контроверзним, аутошовинистичким и „мировњачким” омотом упакованим темама? Упитницима никад краја…
Рад је побједник конкурса који је расписала Иницијатива младих за људска права. Резултати конкурса објављени су у јануару 2023. године, а поред овог, награђена су још три рада, са истом темом: спомен-обиљежје жртвама геноцида у Сребреници на подручју Србије. Овај рад је, иако још није (а надам се да неће ни бити) у реализацији, своје мјесто пркосно заузео на 45. салону архитектуре. Запањујућа је чињеница да су чланови комисије салона допустили да се рад који прихвата геноцид излаже у установи – Музеју примењених уметности, државе која, понављам, не признаје геноцид. Такође, још је запањујуће и да нико од посјетилаца салона није примијетио овакав пропуст. Да ли то говори о нашој оглушености и сљепилу или о вриједности самог рада, или можда обоје? Не могох да прећутим. Први пут у животу, не би ми драго што прочитах ријеч „Сребреница”.
Тијана Пејић, архитекта
Ставови исказани у овом тексту ставови су аутора и не морају представљати ставове редакције портала.
