Млади српски пар саградио је своју кућу из снова без мајстора

Одлучили су да све то саграде сами, без ангажовања мајстора, само уз помоћ породице и пријатеља. Ово је њихова инспиративна прича.

„Мој прадеда је градио кућу, мој деда је помагао да се праве куће. Немогуће је да данас, са свом технологијом, алатима и средствима, не можемо да градимо. Имамо ауто, приколицу, можемо да купимо дрва, има ко да донесе, има машина да секу“, овако је мислила Ивана Дукић, која је са дечком Анејем Миланком успела да оствари сан из детињства: да има своју кућу на планини.

Све је почело из фрустрације – тражили су стан у Београду, али су их високе цијене и лудо тржиште натјерали да се окрену нечему сасвим другом.

„Нисмо нашли ништа што би нам одговарало, ни по цијени ни по локацији. Када смо се изнервирали, после два-три мјесеца тражења стана, само сам рекла: ‘Анеј, хајде да купимо плац на Дивчибарама. “, каже Ивана за Задовољан.рс .

Први пут су посетили Дивчибаре прије короне и веома им се допало. 

Спонтано су кренули у потрагу, не знајући ни цијене ни колико ари могу да купе. Али, у њиховом случају, чини се да се обистинила она чувена реченица: када нешто силно желиш, цео универзум се завери да ти то и оствари.

Тако је настао њихов пројекат „8 ари среће” у коме су документовали сваки корак изградње куће без мајстора – корак по корак.

Проналажење мјеста

Када су чврсто одлучили да заиста желе да сами саграде кућу, прво су морали да пронађу идеално мјесто за њу. Умјесто рекламе, узели су ауто, отишли ​​на Дивчибаре и одвезли се.

„Погледали смо шта нам се допало. Закачимо локацију на мапу, па код следеће куће на коју наиђемо питамо: да ли знате чија је ово ливада, коме води, ако хоће да је продају? Оставили смо поруке на тракторима, у локалној продавници, на капији: Млади смо пар из Београда, тражимо да купимо плац око пет ари, са прикључком за воду. У ком год дворишту видели људе, стали бисмо“, објашњава Ивана.

После два-три мјесеца људи су почели да им се јављају и да нуде парцеле.

Када је корона прошла, кренули су у разгледање. У једном дану видјели би до 12 парцела.

Објаснили су на шта треба обратити пажњу приликом куповине парцеле.

„Важна је удаљеност од магистралног пута, како се прави прилаз. Важни су прикључци струје и воде у близини. Каква је површина – да ли је пашњак, ливада, шума. За сваку постоје различити услови, шта може да се гради“, каже Ивана.

Прије куповине парцеле, власник земљишта мора да поднесе захтјев за податке о површини за купца, додају.

„Куповали смо од Милета, отишли ​​смо са њим у општину и тражили податке о парцели. Кошта око 2.000 динара. Ту све пише – документ на основу којег доносите одлуку“, кажу они.

Изградња хотела разних привредника довела је до комерцијализације Дивчибара, тако да се цијене мијењају из мјесеца у мјесец.

„Када смо куповали, плаћали смо 250 евра за ар. Тада смо имали и човјека који је нудио ар за 10 евра, али и 800 евра. Када се купује по хектару, цијена је нижа. Све је ствар преговора. , како се сналазиш“, рекли су.

После геометра и бележника, плац је био њихов – и градња куће је могла да почне.

Подизање куће

„Наши родитељи су рекли: ‘Супер, сад сте купили плац, имате времена, не журите’. Али ми смо баш хтјели да урадимо нешто. Рекли смо да ћемо у суботу да копамо рупе за темељ. Хтјели смо малу кућу, Анеј је хтио да буде у стаклу“, присећа се Ивана почетка овог пројекта.

Знали су све о изградњи на папиру – али ништа практично. Одлучили су да је викендица од 25 квадратних метара са спаваћом галеријом у складу са њиховим буџетом.

Поделили су посао на кораке и сваког викенда се посветили одласку на своју парцелу и послу – са породицом и пријатељима.

Они су на свом профилу на Инстаграму детаљно објаснили сваки корак изградње куће – од копања рупа за темељ, преко подизања рогова, заптивања, до постављања стакла.

„Моја породица нема пуно алата – али Анејев тата има довољно да направи свемирски брод. Купује нове и половне. Нисмо знали шта нам треба, па бисмо му рекли: ’Сада смо идем да копамо рупу. А он би рекао: ‘Треба ти лопата, пијук итд. А ми пакујемо шта нам он каже“, прича Ивана како је текао процес.

Набавка материјала текла је корак по корак.

„Увијек бисмо питали мјештане кога препоручују, ко може најјефтиније да испоручи. Они знају како да их набаве. Гледали смо шта је најближе“, кажу.

Најтеже им је било подизање рогова – али било је много других изазова.

„Ово су греде 10×10, дужине шест метара, а нисмо имали дизалицу. Све су ручно дизали тата и тата, брат и брат, пријатељи. И то је основна конструкција, није требало да падне. Имали смо амбициозан план да подигнемо седам рогова, а успели смо само пет“, сећају се.

Када завршите сваки корак, мислите да је најтеже, кажу Ивана и Анеј.

„Огромно стакло смо нас двојица превезли у приколици, мислили смо да ће се разбити у крхотине све до горе. Борили смо се са стакленом вуном – од ње кожа сврби, пече и кашље“, описују они. .

Ипак, снагом породице нису могли да заврше један посао.

„Први и последњи мајстори које смо имали били су лимари. Лим је материјал чија је обрада скупа. Нисмо имали алата и нико није био вешт са лимом на висини од шест метара“, кажу они.

Од компјутера до чекића

После много викенда на планини, на сунцу и хладноћи, у друштву посвећеног тима породице, пријатеља и добронамерних комшија, њихова викендица сада изгледа магично.

Увели су воду, ускоро ће имати и струју. Планирају септичку јаму. Има још посла: да се поставе плочице, када и лавабо, да се унесе намјештај, а на прољеће ће све лакирати.

Они су транспарентни у погледу свих трошкова – на Инстаграму су објавили колико су платили за сваки сегмент.

Ивана и Анеј кажу да нису с разлогом ангажовали професионалце да им граде кућу. Једноставно су били уморни од гледања у екран, уморни од градског живота.

Зато им је као животна мотивација дошао физички рад и стварање нечег посебног.

„Циљ није био да уштедимо новац и постанемо популарни на Инстаграму. Радимо у ИТ-у, рачунари су наше средство рада. Довољно брзо куцамо, можемо да радимо на било ком оперативном систему. Али ми смо људи за које је посао од 9 до 5 није довољно за све дане. Интересантно нам је да имамо на чему да радимо, уложимо енергију и труд и видимо резултате“, кажу они.

Кућа је добар пројекат и зато што су могли да укључе свакога ко је био заинтересован за изградњу.

„Одлазак на планину је био опуштајући, иако смо физички били преуморни. Сви смо имали један циљ – да нешто завршимо. Неки људи нису хватали чекић у руке 15 година, од детињства“, кажу они. уз смех.

Окупили су пријатеље и породицу око свог сна – и сви су се окупили да им помогну.

Заједно су провели дане испуњене слогом, дружењем, уживањем, као и старим добрим тимским радом.

То је можда и највећа чар Иванине и Анејине куће.