Огњен Кандић: Садашњица – Златно Доба Глупости

Ајнштајн је својевремено говорио: „Постоје само двије ствари које су бесконачне – свемир и људска глупост, мада за ово прво нисам сигуран.“ И заиста, једино људска глупост својoм монументалношћу може да конкурише свемиру, једино она не подлијеже никаквим ограничењима. Напротив, она осваја, шири се и крчи свој пут у жељи за признањем и доказивањем, остављајући иза себе и наизглед мудрије, и храбрије, и заслужније. Сумњам да је Глупост икада били на бољој цијени него данас, да се икада раније тако, на сва звона, величала и хвалила, одобравала; сумњам да је икада била ближе да загосподари свијетом, ако већ није – у потпуности.

Опасност је у томе што се Глупост одомаћила и што смо почели да се навикавамо на њу. Што се усуђује, Она, да проглашава глупим, старомодним и конзервативним све оно чему је опонент, позивајући се само на то како је настао 21. вијек. На овом јефтином аргументу инсистира увијек када се доведе у питање њен легитимитет. Све оне вриједности које су у овом mainstream систему проглашене као застарјеле, сада су принуђене да се камуфлирају и прилагођавају новим правилима игре, како би уопште опстале као феномени духовне природе. Да ли то посљедње двије деценије, само зато што припадају том фамозном 21. вијеку, оправдано бришу све границе пристојности, доброг укуса, етике, мјере?

Глупост нас је неосјетно увукла у своје раље и сада халапљиво жваће наш дух, индивидуални и колективни, а да тога нисмо ни свјесни. Таква каква је, слаткорјечива и заводљива, уходопадљива, а притом доступна и јефтина, често бесплатна, убиједила нас је да је то за наше добро. Да ћемо након њеног „третмана” бити здравији, љепши, срећнији. Међутим, раље Глупости су раље питбула. Кога се дохвате – не пуштају, барем не без посљедица. А посљедица је и оно, наизглед посве безопасно и наивно, одобравање и непрепознавање глупости, робовање стеченим увјерењима, навикама, предрасудама; неспремност да изађемо из шаблона, да се одважимо на сопствено мишљење, као и спремност да привидно будемо једнаки, самим тим непримјетни и безопасни по тај и такав поредак ствари – још једно неупадљиво лице у маси, још један пар ципела на плочнику. Број и статистика.

Извор: Oslobođenje

Глупост се увукла у сваку сферу човјековог бивствовања, она се пропагира и култивише са нарочитим надахнућем на малим и великим екранима, друштвеним мрежама, медијима, филмовима, билбордима. Она се, и то треба рећи, увукла и у институције. Ријеч је, дакле, о једној озбиљној индустрији, хиперпродуктивној, организованој, профитабилној – свезаступљеној.

Док трчимо за срећом мрзовољног лица, на бис се изнова и изнова пењу погрешни идоли или они који ће то непримјетно, као и ови прије њих, тек постати. На рачун своје неписмености, неукуса, необразованости и ограничености, духовне и умне, збијају се шале. Такве ствари су одавно престале бити срамота. Баш напротив, оне доносе профит, популарност, препознатљивост и, како ће рећи савремене апологете Глупости, своје и туђе – „оригиналност”.

Извор: Espreso

Треба поћи од чињенице, свиђала се она коме или не, да ми живимо у Златном Добу Глупости. Никада није било лакше заглупити човјека као данас, нити се човјек икада мање опирао томе. Можда баш зато што се никада више није исплатило бити глуп. А глупи смо, без увреде, кад ћутимо пред глупошћу, очигледном и свеприсутном, кад јој се добровољно препуштамо, не супротстављамо. У данашњем свијету такви су најпожељнији, пошто се њима и преко њих може лакше манипулисати.

Погрешни идоли и узори: елитне проститутке, самозване старлете и клаберке, разни лајф-коучи и инфлуенсери, ријалити медиокритети, на само три-четири кољена од оних који су прошли албанску голготу и пробили Солунски фронт, свједоче да су они идеали и вриједности за које су ови полагали своје животе, у овој новој европеизираној Србији, постали само дио елегичне приповијести о неким другим и давним временима.

Извор: Nova

Ал’ што би рекао блаженопочивши митрополит Амфилохије: „Вријеме је увијек исто, мијења се само човјек у времену.” И природно је да се мијења. Да подиже и ствара, истражује и унапређује свијет који му је повјерен. Тако ни Србија не треба да остане талац прошлости, али ни неко ко је пориче и ко је се стиди. Мало ли је што смо тек послије четири деценије, на мјесто слике највећег србомрсца 20. вијека, могли да вратимо у школе Светог Саву, Вука и Његоша; мало ли је што тек након седамдесет и кусур година можемо и смијемо коначно да проговоримо о небројеним касапницама и заташкаваним злочинима над нашим народом, и то тако да некога не увриједимо тим нашим сјећањем, па још треба да будућност купујемо продајом онога што нас је одржало до садашњости. Духовни компас српског народа одувијек је био, јесте и мора да остане косовски завјет. Тешко нама ако посумњамо у тај компас само зато што од памтивијека показује један те исти смјер којим Србија и Србин треба да ходе.

Огњен Кандић