Отворени град без живих и мртвих

Дајмо шансу спорту и пријатељству између наших градова и људи, написала је градоначелница Сарајева Бењамина Карић на фејсбуку поводом напада на Србе у свом граду. На који је спорт мислила? Фудбал или лов?

Иако је историја Срба пуна црних датума, од којих неки падају на најсветлије празнике попут Божића, 17. фебруар 1996. године остаће уписан као црне задушнице у Сарајеву. То је дан када су преостали сарајевски Срби, они који су се налазили с ове стране линије фронта, почели да откопавају своје мртве, како би и њих понијели са собом на пут у непознато, да своја гробља не би оставили на милост и немилост муслиманима, односно Бошњацима, којима је Сарајево припало по Дејтонском мировном споразуму.

Око 140.000 живих и не зна се колико мртвих Срба напустило је тада, упркос снијежној олуји, свој дом у општинама и насељима дотадашњег „Српског Сарајева“ – Грбавици, Неђарићима, Илиџи, Илијашу, Хаџићима, Вогошћи, Рајловцу. „Оставили су своје домове и имања, али нису могли своје мртве“, свједочио је својевремено француски пуковник Патрик Барио, који је у вријеме рата служио као мировњак УН, а потом био један од чланова Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву. „Већина се с правом плашила да ће гробови бити оскрнављени, а други нису могли да оставе своје најмилије да почивају поред убица. То је био догађај без преседана, велики егзодус живих и мртвих“, додао је.

Дијелови Сарајева који су током рата били под српском контролом припали су према Дејтонском мировном споразуму муслиманско-хрватској Федерацији БиХ. Првобитни рок за пребацивање те територије под контролу Федерације утврђен у Дејтону био је 19. март, али је „међународна заједница“ тај рок помјерила на 23. фебруар, те су припадници тадашњег Ифора тада делили летке којим су обавештавали грађане о померању датума преласка под надлежност дојучерашњих непријатеља.

Како је писао Ненад Кецмановић, високи представник међународне заједнице Карл Билт и његов заменик Михаел Штајнер су сарајевске Србе позивали да остану у ФБиХ и делили им летке са Шантићевом песмом „Остајте овде“, али „истовремено су отворили пролаз бошњачком осветничком стампеду“ и дозволили тадашњем бошњачком лидеру Алији Изетбеговићу да им, преко медија, поручи да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд“. Дакле, изузев жена и деце, сви би завршили у муслиманским затворима. То је за нијансу мање лицемјерно од оног позива Фрање Туђмана крајишким Србима да не напуштају своје домове током „Олује“.

Слична овоме је и тврдња актуелне градоначелнице Сарајева Бењамине Карић поводом ужасног инцидента чије су жртве учесници Међународног дјечјег фудбалског турнира на Илиџи да је „Сарајево отворени град“ који је „увијек против неправде и насиља, без обзира одакле долази“. Да ли су инциденти током фудбалског турнира за дјецу били само испади, или се ради о правилу, процијените сами, али имајте на уму да су прво током једне од утакмица мали фудбалери (до десет година) из Сплита својим ривалима из Србије скандирали „уби(ј) Србина“, што је један од хрватских родитеља оправдао чињеницом да су Београђани „имали транспарент на ћирилици“ („Слободна Далмација“), и да су потом деца и родитељи нападнути у хотелу у којем су одсели, при чему је једна особа избодена ножем.

Можда Бењамина Карић заиста вјерује да је Сарајево „отворени град“, али једино у оквирима у којим и она може да прихвати отвореност – отворено је за све, осим за Србе. О томе, између осталог, свједочи чињеница да је и сама градоначелница изазвала скандал одлучујући да на Казанима, месту на којем су током рата у БиХ припадници 10. брдске бригаде Првог корпуса тзв. Армије РБиХ Мушана Топаловића Цаце убијали Србе, постави споменик на којем пише да је подигнут у сјећање на „убијене суграђане“, без јасне одреднице о томе ко су биле жртве, а ко џелати.

Не ради се ту о игнорисању националности жртава и убица зарад помирења. Не, јер на споменику на Маркалама пише да су на том „месту српски злочинци убили 67 грађана Сарајева“, на Вијећници да су „српски злочинци запалили националну библиотеку БиХ“, а на споменику у Тузли да је „српски фашистички агресор гранатом прекинуо 71 млади живот“. У Сарајеву постоји још двадесетак таквих, национално врло идентификујућих споменика.

Горепоменути Барио (да не цитирамо неког од „необјективних“ Срба) за овакву одлуку сарајевских власти под вођством Бењамине Карић рекао је да такав споменик представља „нови шамар хришћанству у БиХ, али и у цијелој Европи“, те да га то „не изненађује“, јер су „само до пре неку годину нападане српске цркве у Сарајеву и скрнављени споменици“.

Извор: Печат