Боже, гдје си? Боже, с ким си?

Синоћ сам чекао поноћ да се јавим Богу да услиши моју жељу. Бог је, као и мој отац (хехе опскурног ли поређења) вјероватно помислио – Јавиш ми се само кад ти нешто треба. Цијеним да му послије малтретирања рођеног сина ништа не може теже пасти, али помислих да је сва постхришћанска историја није лака за поднијети ни самоме Богу. Као кад ми је отац (опет ја!) једном рекао како је мислио да га није могло снаћи ништа горе од рата, али кад се само сјети колико га је исциједила транзиција – више ни сам није сигуран.

Пише: Стефан Ратковић

За разлику од Бога који је нашао начин да се обрати људима, људи упорно покушавају да се обрате Богу. Како им то није нарочито полазило за руком, почели су да проналазе богове на земљи. Тако сваки клинац који има имало институционалне власти или моћи данас покушава да докаже како је он за некога бог (и батина). А, батина је, зна се, из раја изашла. Само не знам којег је ђавола тамо и улазила.

Чак се и сами сјећате како је посланица босанскохерцеговачког Представничког дома једном изјавила како се њен Бог налази – на Земљи! Прецизније у земљи, практично у истој регији, пардон – митрополији. Није то, наравно, ни први ни посљедњи бог који је шеткао овом земљом. Чак и да прави Бог понекад и прохода овим свијетом, проблем је што не може бити на два мјеста у исто вријеме. Ваљда је за то у неким областима бајковито и идилично док је ту, али када одлучи да отпутује као да иза себе обавезно остави пустош и немаштину. Тиме нас управо плаше ови земаљски богићи који мисле да ће са њиховим одласком да наступи библијски потоп.

Својим јављањем на данашњи дан, Свевишњи нам је послао поруку како се и којим медијем комуницира са Богом – дискретно, са мало свједока, без халабуке, јасним средствима и медијима. А медиј је, наравно, порука (Меклуан). Људи, очигледно, то нису добро разумјели, па су одлучили да њихова повратна порука буде гласна, компетитивна, френетична, урлајућа, зајапурена. Да отимају једни од других монопол над вјеровањем и надањем, понегдје, ироније ли, и сам крст за који су пливали. Да се петљају у туђе снове и прилике, да се у име Христово и разних других пророка чак и убијају, све из потребе да на површини докажу своју оданост ауторитету којег се у суштини више плаше него што га поштују. Ваљда им је зато тако тешко рашчивијати синтагму бог и батина. Нуде птице грабљивице као да не знају да Бог преферира голубове.

Тако је, рецимо, данашњи дан добар повод за шегу са Тута Бугарима и Македонцима који се макљају у ријеци око часног крста, као да смо заборавили због чега се и сами понекад закачимо песницама (падају ми на памет јефтине пилеће ногице у Лидлу). Чак је и Српска православна црква дочекала Богојављење скромно – у кругу породичне свађе. Расправљају се да ли је и колико јога усмјерена против Бога, тачније против православног поимања бога. Може бити да им се не допада пружена декица током демонстрирања вјежби?

Али свака од тих некрштених манифестација наше опште друштвене патологије само је нуспојава институционалне, економске, политичке, културне па и религијске недоречености. Разлика између божје и људске недоречености је што се овај први наводно јавља у симболима, остављајући много ствари тумачењу, док су ови други недоречени јер су недовршени, неконзистентни, залутали и ваљда очекују од Бога да их доврши тако недовршене. И траже пут да га пронађу. Добро би било у себи. А не у другима. Поготово не у онима који се лажно представљају.

.