Владе Симовић: Девети јануар – како је све почело?
Замислите да сте туриста у Сарајеву јануара 2023. године. Дошли сте на скијање неке од олимпијских планина. Снијега нема, баш као што нема ни јефтине руске нафте и гаса. Свега је мање ове године. Свега осим низбјежне инфлације и натоистичке пропаганде. У ишчекивању првог снијега на Јахорини или Бјелашници шетате се градом насталим из низа малих варошица, трговишта и села. Такве су биле Варош, Торник, Каптол, Катера и слични. Сарајевско поље је насељено још од неолита. Мијењали су се ту и миксали становници исчезле Бутмирске културе, динарски народи, разни римски досељеници, словенска, па чак и понеко германско и келтско племе. Мијењале су се и религије, од раних паганских, преко хришћанства па све до посљедње придошлог ислама.
Како је неко освајао овај простор остављао је свој културни утицај. То се види у архитектури Сарајева. Његова Црква Светих Арханђела Михаила и Гаврила подигнута прије више од петсто година једна је од најстаријих и најљепших српских православних цркава. Недалеко од Старе цркве је млађа, али већа и богатије украшена Саборна црква изграђена 1874. године. Царева, Бегова и Алипашина џамија свједоче о великом и богатом исламском насљеђу, десетак катедрала о католичком, а неколико синагога и бројне јеврејске зграде о јеврејском утицају на Сарајево. Овај је народ Сарајеву дао посебан историјски печат и шарм.
Све наведено је сарајевски Стари Град, мјесто које су стварали сви, понајвише Јевреји и Срби, барем његов најбогатији и најљепши дио уз Миљацку и уздуж Титове улице. И један и други народ су страдали у оба свјетска рата. Скоро да су ишчезли из града којем су толио тога дали. Но, Срби су жилав народ, долазили су и одржавали се поново у своме Сарајеву годинама, све док негдје на Западу није дошло до промјене плана, до нове стратегије и реализације. Неолиберални „умови“ су „кризе“ сматрали „шансом“. А увести је у рањиву и подијељену Босну и Херцеговину било је „цезаристички“ лако. Сарајево је постало Јерусалим. Старе религијске и националне подјеле су се вратиле као „авети“ из прошлости.
Одсуство демократске културе преговарања и дијалога нису постојале. Џаба српски вапаји за одржавањем Југославије и мира, рат је из атмосфере пријетње прешао на терен отвореног сукоба. Ратовали су насеље против насеља, улица против улице, хаустор против хаустора. Свако је држао свој дио града. Тако је било широм Босне и Херцговине.
Увијек поносна, пркосна и већински српска Крајина одмах је понијела највећи дио територијалног, демографског, економског и војног терета стварања и одржавања Републике Српске. Томе се придружила вијековима устаничка српска Херцеговина, хајдучка и храбра Романија те прелијепа и плодна Посавина. Тиме је заокружена Република Српска. У свом највећем опсегу обухватала је двије трећине Сарајева, скоро цијелу Крајину и Посавину, Подриње и Источну Херцеговину. А онда је војни савез неолибералних елита назван NATO 1995. године бомбардовао Републику Српску. Под њиховим „плаћеницима“, „стратезима“ и са њиховим наоружањем пали су дијелови Крајине. Уцијењена Србија је увела санкције Републици Српској. Сами и без ичије помоћи елите у Републици Српској прихватиле су преговоре у Дејтону које је водио Слободан Милошевић. Исход је било међународно признање Републике Српске као ентитета у оквиру Босне и Херцеговине, али и тужна предаја српских дијелова Сарајева у којима је живјело око 120 000 Срба. Одласком из Сарајева они су повукли трајну границу између два свијета.
Туриста са почетка наше приче то не разумије, он чека снијег и шета. Хода од Старог града према Грбавици, гдје види ново изграђене џамије. Не зна он да су то била српска насеља, да се ту дочекивао Божић, а да је Жељезничар током рата био српски клуб као и његов стадион, чувена „Долина ћупова“. Да се ујединио са Славијом основаном од стране, углавном српских ђака, још давне 1908. године, а угашене од стране нациста 1941. године. То је за њга само блок зграда и ништа више.
Помало уморан од ходања сједа на тролејбус који вози ка Добрињи, олимпијском насељу грађеном за вријеме Сарајевске олимпијаде. Данас је то спаваоница ратом оштећених зграда. Са једне стране је сиротиња, а са друге ратни профитери. Не свиђа му се све то и иде даље несвјесно улазећи у Источно Сарајево. Град дијеле улица и пар зграда. На брду Вељине је лијепа и велика православна црква, нове зграде се граде на сваком кораку, завршавају се позориште, студентски дом, нове школе и факултети.
Из зоне плаво жутих застава Босне и Херцеговине улази у зону српских тробојки. Све је свечано. Овим ће улицама проћи парада за Дан Републике Српске. Уморан сједа у кафић на линији разграничења. Он и не зна да је ту граница. Само га на то с времена на вријеме упозори табла „Добродошли у Републику Српску“. Око њега су новине чији језик не зна да чита. Када би знао, могао би да прочита да је Уставни суд Босне и Херцеговине Дан Републике Српске прогласио неуставним. Да се у федералном Сарајеву „дигла кука и мотика“ да се то оспори, те да се призива интервенционизам високих представника, да се најављују барикаде и провоцирају нови сукоби.
Зашто? Како је све почело? Чиме је Девети јануар заслужио овакву хистерију бошњачке и иностране јавности. Разлог је једноставан. Пропао је пројекат уништења и асимилације Срба западно од Дрине. Девети јануар је једна од највећих српских побједа у 20. вијеку. Послије вијекова страдања српски народ чије су прве државе како наводи Константин Порфирогенит управо биле Рашка и Босна, а у Босни највећи хришћански град Катера смјештен у данашњем Источном Сарајеву, носиле су одувијек у себи етничку повезаност и невољу, православну вјеру и идеју о слободи и држави. Без обзира били писмени или не ово су Срби из Босне и Херцеговине преносили са кољена на кољено. Своју идеју реализују деветог јануара 1992. године у Бањој Луци. Међутим, она није била никакав „великосрпски пројекат“, „чин српске агресије“ и слично. Ово је била невоља на коју је српски народ у Босни и Херцеговини натјеран у ери конституционалног рата муслиманско-хрвтске већине којом би Срби били сведени на ниво „угњетаване мањине“.
Како је све почело. Алија Изетбеговић је био исламски фанатик, чија је „Исламска декларација“ заговарала његове дугорочне политичке циљеве а они су били радикализација босанских Муслимана и стварање муслиманске државе по шеријатским правилима. Хрватске елите су пратиле политике из Загреба патолошки опсједнуте борбом са српском елитом у Београду. Историјски су им ватиканске елите обликовале мисао да су они прва граница „бранитеља“ католичанства и западне културе од „православних варвара“ са Истока. Чак ни југословенство није могло да исправи овај „идејни квар“ у главама људи који су својом генетиком, језиком и духом ближи Србима него баварским католицима Њемцима. Али пропаганда је чудо, а лудило безгранично. То можемо данас да видимо и на примјеру Украјине гдје исти народ, браћа, ратују једни против других.
Са таквом муслиманском и хрватском антијугословенски и антисрпски обликованом мисли српска елита је покушавала да направи низ аранжмана и договора којима би Босна и Херцеговина остала у Југославији и којима би се зауставио рат. Чак су пристали и на незавинсу Босну и Херцеговину, али са измјењеном уставном структуром. Међутим, помогнути гермаско-неолибералним круговима муслиманске елите су се одлучиле за рат. Чувен је разговор између Ворена Цимермана, америчког амбасадора и Алије Изетбеговића послије којег овај одбија Кутиљеров план, посљедњу шансу за мир у Босни и Херцеговини.
Но, вратимо се Деветом јануару и како се дошло до њега и Декларације о проглашењу Републике српског народа у Босни и Херцеговини. Логика консоцијализма у плуралним друштвима подразумијева договор елита подијељеног друштва око питања државности и облика државне владавине. То искључује прегласавање и „тиранију већине“, а то се управо десило Србима низом усвојених конститутивних аката којима су прегласани њихови посланицви.
О овоме смо писали у нашим бројним научним радовима и књигама користећи изворе разних аутора из области историје, политичких наука и права. Пред крај владавине Савез комуниста Босне и Херцеговине у Скупштини доноси амандман LX на Устав Босне и Херцеговине којим се помјера баланс са етничког ка грађаснком, о чему детаљно пише Радомир Нешковић. Тиме је остављен простор за прегласавање у даљим актима које су доносиле муслиманско-хрватске већине. Свјесни ризика овакве уставне измјене руководство Српске демократске странке позива на увођење Вијећа народа у Скупштини Босне и Херцеговине гдје би се ветом штитили интереси конститутивних нација. То је одбијено.
Најзначајнији акт донешен у Скупштини Босне и Херцеговине прегласавањем српских посланика био је „Меморандум – писмо о намјерама“. Суштински овдје су муслиманско-хрватски посланици сматрали да није потребно обезбједити сагласност српских представника у Скупштини Босне и Херцеговине приликом доношења конститутивних одлука о државном статусу Босне и Херцеговине. На истом скупштинском засједању донесена је Платформа о положају Босне и Херцеговине у југословенској државној заједници којом је предвиђена „конфедерална основа“ будуће државне заједнице. Суштински се радило о актима којима се ишло путем изласка Босн еи Херцеговине из југословенске државе са једне стране и прегласавањем Срба са друге.
Овим конституционалним актима насталим прегласавањем Срба уништени су темељи ЗАВНОБиХ-а и логике која је почивала на консоцијацијском уважавању и договорима. Ускоро је 24.10.1991. године основана Скупштине Српског народа у Босни и Херцеговини, будућа Народна скупштина Републике Српске. Међу првим одлукама овог тијела којег су чинила 72 посланика СДС-а, 1 посланик СПО-а и касније десет посланика из социјалдемократа и реформиста, била је Одлука о остајању српског народа Босне и Херцеговине у заједничкој држави Југославији и Плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини о остајању у Југославији. На Плебисциту је апсолутна већина српског народа изгласала останак у Југославији. Муслимански посланици, грађанске и социјалдемократске партије су заједно са хрватским представницима најавиле референдум о независности Босне и Херцеговине.
Свјесни да би изван југословенске државе и без институционалне заштите у унитарно обликованој Босни и Херцеговини Срби постали грађани другог реда, предмет асимилације и злочина, што се дешавало кроз историју, Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини доноси Декларацију о проглашењу Републике Српског народа у Босни и Херцеговини. Референдум о независности Босне и Херцеговине одржан је 29.2. и 1.3.1992. године. Исто као што је српска већина гласала за останак у Југославији, муслиманско-хрватска већина је гласала за незавиосност Босне и Херцеговине. Биле су ово двије демократске воље које су се сукобиле. Тада нису постојали институционализовани консоцијацијски механизми који би спријечили рат. Од тада до данас, те двије воље и даље обликују овај простор.
Но, вратимо се нашем туристи. Већ га озбиљно нервира све у овој држави. Он ће убрзо кући. Метеоролози најављују још сунца. Ништа од скијања ове сезоне. За њега је Босна и Херцеговина ионако нека јефтина дестинација коју Семјуел Хантингтон назива „крвавом линијом сукоба цивилизација“. Не схвата он то најбоље. Њему су то само различите заставе и политички ставови. Међутим, за дјецу која ће присуствовати паради у Источном Сарајеву поводом Деветог јануара – Дана Републике Српске то је симбол историјске правде према народу који се вијековима угњетава и покушава да уништи. То је оствривање идеје њихових прадједова.
Срећан лет нашем туристи. Добродошао је у Републику Српску и сљедећег Деветог јануара. Надамо се да ће тада бити више снијега. Парада и застава Републике Српске ће сигурно бити!
Преузето са: Централни портал
