МИЛОШ МАЛОВИЋ: ЗА ЗЕМЉУ БОЉУ, КОЈА ЗНА ДА БРИНЕ!
Поводом Дана Републике Српске и њене крсне славе Светог првомученика и архиђакона Стефана – за портал „Буђење“ писао је Милош Маловић. Његов текст доносимо у наставку.
Република Српска, наша поносна и вјечна отаџбина, прославља 31. рођендан. Ове године, први пут, дио прославе организован је у Источном Сарајеву, тамо гдје се и родила. Рођендан се слави и широм Републике Српске свечаним академијама и полагањем вијенаца на спомен-обиљежја погинулим борцима у Одбрамбено-отаџбинском рату. Наизглед, све је било како и доликује, или можда и није?
Веома је занимљив податак да свезнајући претраживач, који је данас, успут речено, и учитељ и књига и школа и медиј, односно главни информатор свих нас, нема баш јасно појашњење за ријеч „отаџбина”. Наиме, све што вам „Гугл” понуди јесу синоними за ову ријеч, да је она у женском роду, како изгледа када се напише уназад, или пак, нуспроизвод неких дневно-политичких препуцавања. Додуше, негдје у мору небитних резултата избаци „Гугл” и пјесму Ђуре Јакшића Отаџбина, али коме је данас још до поезије, да не кажем отаџбине.
О комшијама и патриотама
У неком од ранијих текстова за портал „Буђење” писао сам о празницима у БиХ и о различитим погледима на сва питања, а који проистичу из дубоке подијељености босанскохерцеговачког друштва по свим основама. Због тога још увијек није усаглашен и усвојен закон о празницима. Тако, док се у Републици Српској мирно и достојанствено слави Дан Републике Српске у „Ефбиху” је то дочекано на нож, као и уосталом све што има префикс „српски”. Бошњачка удружења проистекла из протеклог рата, Зелене беретке и остали позивали су на протесте и блокаде улица и путева због прославе рођендана Републике Српске у Источном Сарајеву. То су само неки од примјера демонизације свега што долази из Републике Српске. Али некако смо, кроз све ово вријеме „суживота”, и навикли (ако је то уопште могуће) на нецивилизацијске испаде „комшија”. Међутим, овдје желим скренути пажњу на једну много опаснију ствар. „Не дај Боже да се Срби сложе!” – изрека је коју воле рећи наше братство-јединствене „комшије”. Има та изрека упориште у реалности, јер заиста волимо да се дијелимо. Један од наших највећих комедиографа Душан Ковачевић у својој књизи Двадесет српских подела вели „да нас има свакаквих, прозападни и происточни, овоземаљски и небески, републиканци и монархисти, патриоти и издајници…” Све у свему дијелимо се свакако и према свему и свачему. Тако рођендан Републике ни ове године, као и сваке уосталом, није могао проћи без подјела. Могу разумјети када Републику Српску и њен рођендан оспоравају наши вијековни непријатељи, они који су нас клали и убијали када им се год за то указала прилика и који су били на страни окупатора у свим ратовима у посљедњих нешто више од сто година, а које смо, по ослобођењу, ми рехабилитовали и увлачили их у нове вјештачке заједничке државне заједнице. Они који су нас оспоравали и прегласавали и када смо ударали темеље Републике Српске. Могу да разумијем када Уставни суд једног протектората, провидног паковања једне назор државне заједнице, насилног савеза у којем, успут речено, сједе три странца и прегласавају домороце, оспори 9. јануар као датум празновања Дана Републике Српске. Али, не могу да разумијем да један значајан број људи из Републике Српске који обављају јавне функције јавно каже како неће да има ништа са прославом Дана Републике, само зато што прославу организује друга политичка опција (наравно ово је упаковано у флоскуле о приватизацији државе, корупцији, криминалу и сл.). Па замислите ситуацију да у Сједињеним Америчким Државама републиканци изађу са ставом да не желе да славе 4. јул (Дан независности), јер се не слажу са, на примјер, вањском политиком демократа, који су тренутно на власти?! Поразно је што ту групацију људи прати и знатан број медија и медијских радника (намјерно нећу да кажем новинара, јер то углавном нису ни формално ни суштински), који и те како имају утицај на јавност и на тај начин праве раскол међу сопственим народом. Такође, поразно је што је велики број младих људи, углавном чланова армије невладиних организација, лажних пацифиста, доушника, критички настројен према отаџбини и њеним тековинама. Опасно је и то што је немали број младих људи индолентан према отаџбини, ма каква она била. Поставио бих питање тим људима, а поготово оним који су рођени у размаку од 9. 1. 1992. до данас – гдје су рођени? Која држава је њихова? На чијој земљи су поникли? Чија њедра су их изњедрила? Како је могуће не вољети рођену матер? Можда је и највише од свега поразно то што велики број младих људи слави Дан Републике, а појма нема шта он представља. Дефинитивно није довољно једва завршити средњу школу (или не завршити), учланити се у партију, окитити се кајлом са крстом, ући у ауто без возачке дозволе, млатити заставом и у пијаном стању парадирати около, слијепо пратећи психологију масе. Жила куцавица једне успјешне земље и друштва јесу млади људи који воле своју земљу, али који су, прије свега, кроз васпитање и образовање стекли свијест о отаџбини и патриотизму.
Ту су они којих нема
Не могу да се не осврнем и на, с правом да кажем, маргинализацију оних који су најзаслужнији за ово што имамо и што данас славимо. За оне који не знају, близу 30.000 бораца и цивила (подаци Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске) својим животима армирало је темеље и границе Републике Српске. Поразно је да је најтужније парче српске земље на Балкану – Мали Зејтинлик, тек послије 31 годину први пут посјетио предсједник Републике Српске. Тек након 31 годину одата је почаст онима који су дали оно најсветије што су имали. Поразно је да су се тек сада „с врха” сјетили овог уснулог пука на мртвој стражи од 958 хероја. И не само хероја Малог Зејтинлика, већ и многих других вјечних ловишта диљем Српске, у којима почивају истински неимари наше Републике. Језива тишина која тамо влада, не само на рођендан, велика нам је опомена, јер да није њих не би било ни нас! Споменућу и многобројне ратне војне и цивилне инвалиде, који су дали своје дијелове тијела за Републику Српску. Мајке, очеве, сестре, браћу, који су дали своје најмилије за отаџбину. И демобилисане борце који су четири године безрезервно давали себе бранећи своје свето мјесто. Споменућу и оне који су се школовали и образовали, чији су родитељи одвајали од уста да би им дијете сутра имало бољу будућност, а који су данас као високообразовани људи на бироу или раде негдје у продавницама, брентама, кафанама и магацинима за минималац, јер не могу да дођу на ред од страначких полтрона. Треба се сјетити и оних који су цијели свој радни вијек провели поштено радећи, а који данас не могу од пензије да купе лијекове и плате режије. На концу, свих оних који су показали и доказали како се воли своја земља, а којима данас, сигуран сам, није до славља. Прескупо је плаћена наша отаџбина браћо, најскупље плаћена кућа српског народа, највећи је мученик међу државама. Стога није довољно да 9. јануара, републичке, општинске и борачке делегације само положе вијенце на спомен-обиљежја, парадирају по трговима, уприличе ватромете. За све њих је потребна много већа брига! Њима треба обезбиједити послове, плате, пензије – живот достојан човјека! Они треба да буду на пријему код предсједника, сваке године. Њих треба одликовати и окитити их ордењем!
Шта ћемо рећи нашој дјеци или шта ће нама наша дјеца рећи?
Од првог ратног Стевањдана па до данас многи су покушали Републику Српску уништити, укинути, демонизовати… Била је она на удару све од „комшија” па до Међународне заједнице на челу са Сједињеним Америчким Државама и НАТО-м. Ти напади још увијек нису престали и сигурно је да неће престати. Међутим, Српска је пркосно одолијевала свим налетима и одржала се, ево, више од четврт вијека. Побиједила је Српска и историју и вријеме, доживјела ове године које јој свијет није намијенио. Зато нашу државу (намјерно је тако називам) посматрам као простор на којем живе побједници. Српска је велика тековина слободног човјечанства, које поштује право народа на самоопредјељење и само од нас зависи колико ће бити брижна, лијепа, јака, богата и успјешна. Остало је још само да побиједимо сами себе, јер у томе нам пријети највећа опасност. Празници постоје, поготово државни, да бисмо нашли заједнички именитељ и ујединили се око неких кључних вриједности, које намјеравамо пренијети својим потомцима, да би они знали то прослиједити даље. Барем један дан се можемо загрлити, руковати, испоштовати. Барем тај један дан можемо стати једни уз друге и казати да је Српска наша, свих нас. Можда ако пробамо и не буде тако лоше, па нам то пређе у навику, па почнемо поштовати сами себе. Надам се да ћемо то схватити што прије, прије него што буде прекасно. Можда ћемо у свему томе пронаћи и одговор на питање с почетка наше приче – „Шта је то отаџбина?” – кад већ весели „Гугл” не зна.
Милош Маловић
Ставови исказани у овом тексту јесу ставови аутора и не морају представљати ставове редакције портала.
