ЗАШТО ПРЕКО МИЛИОН И ПО СРБА У БИХ НЕГИРА ДАН РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!?
Славна српска историја, Бој на Косову, подвизи у Првом српском устанку, Великом рату, балканским ратовима и други, издигли су Србе у ред најпоноснијих народа. Истовремено, српски слободарски карактер и немјерљива правдољубивост, превазишли су чак и историографију, па су они до данас израсли у ЗАВЈЕТ. Нешто што је у нама, што се преноси са кољена на кољено, што се подразумијева и што се доказује само онда кад постане нaјтеже. Ипак, да ли је то баш дословно тако и да ли су сви Срби у прошлости увијек били на услузи отаџбини?
Сутра обиљежавамо 9. јануар, Дан Републике Српске. То је онај датум када је 1992. године проглашена Република Српског Народа у Босни и Херцеговини и када су Срби са ове стране Дрине добили свој политички и институционални оквир. Међутим, ако продремо у суштину овог догађаја, намеће се закључак да он говори много више. Сутра, истина, првенствено славимо Републику Српску, али сутра славимо и Твртка I Котроманића, првог краља Босне, Србља и Поморја, крунисаног у Манастиру Милешева. Сутра славимо и Стефана Вукчића Косачу, дичног Херцега од Светог Саве и његовог храброг дједа Влатка Вуковића, незадрживог вођу лијевог крила српске војске на Косову. Такође, разумљиво, нешто тише и суптилније, спомињемо и Хусеин-капетана Градашчевића. То је онај мухамеданац који је добро знао своје коријене и који се позивао на косовске јунаке у тренутку судара са султановом војском. Дакле, кратко речено, сутра уздижемо све оно што чини нашу историју и што доказује континуитет постојања и борбе нашег народа на простору средњовјековних српских земаља – Херцеговине и Босне.
Међутим, као што смо наговијестили, поставља се питање – да ли смо у тој борби баш сви и у сваком тренутку били подједнако истрајни и да ли смо остали национално цјеловити? Одговор је кратак и јасан: НЕ, нисмо! Док се највећи дио Срба грчевито борио за опстанак у невријеме турске владавине и док су српски очеви одсијецали прсте сопственој дјеци да их не би одвели турски зулумћари, било је оних који су „продавали вјеру за вечеру”. Управо ти, најслабији, најгори, најнедостојнији, постаће извор нерјешивих проблема на овом простору. Потомци тих вјероломаца неколико вијекова касније, потискујући своје поријекло, оснивали су шуцкорске јединице и током Првог свјетског рата чинили звјерске покоље над својом браћом Србима. Исти ти нељуди, са својим синовима двадесет година касније, обукли су црне одоре и учествовали у најстравичнијем геноциду у модерној историји Европе. Наиме, у само четири године усташке страховладе страдало је скоро милион Срба. На монструозне начине убијане су жене, дјеца, старци… Убијани су немоћни, убијани су сви који су дошли надохват усташког ножа.
Данас, седамдесет година након тога, срамни унуци нечасних дједова, кренули су досљедно прљавим путем предака. Овај пут мета је Република Српска и нема ништа чудно у томе. Зато што Република Српска јесте огледало које најјасније приказује њихову историјско-етничку девијантност! Зато што Република Српска јесте слика која најинспиративније осликава све њихове поразе! И зато што Република Српска јесте показатељ свега онога што су могли да буду, а нису и никад неће бити! Историју не можемо измијенити, али можемо квалитетније скројити будућност. Стога, будимо саборни, истрајни, држимо се заједно и не дозволимо да нам се икад више понове кобне грешке из наше прошлости!
Аутор: Лазар Шкобо
