Владе Симовић: Украјина, магазин „Вог“ и породица Зеленски
Извор фотографије: Mashable ME
Артур Тернур је половином децембра 1892. године покренуо часопис Вог (Vogue). Од почетка је овај модни магазин био резервисан за њујоршку аристократију. Њихова циљна група биле су старе богате породице чија је финансијска моћ настала на зноју и крви миграната којима се обећавао „амерички сан“.
Њујоршке даме, липицанери са берзе, снобови из затворених клубова, политички имиџ-гуруи и разна капиталистичка багра добила је свој гласник престижа. Временом је читалачка публика проширена. Вог је постао модни, али и вриједоносни оријентир плебса. И то у више од двадесет држава свијета.
Појавити се на насловници постало је ствар престижа, али и приказивања одређене вриједности. Вог није више само модни, већ и политички часопис. Иза моде крију се политичке поруке. Небитно је да ли је ријеч о људским правима, заштити животиња, унисексизацији моде, јарким, пастелним или неким другим бојама.
Вог је модно гласило свјетских корпорација и неолибералних моћника. Идеално је за оне који не воле да читају, а воле да гледају. Читати и мислити је тешко па зато постоје Вог и Инстаграм. Зато Вог има моћне, фотошопиране фотографије, еротског набоја и примамљиве мистике. Оне говоре више од ријечи.
Јунак овогодишњих насловница политичко-модног гласила неолибералне елите званог Вог је Володимир Зеленски. И наравно заносна Олена. То су политичари новог доба. Они су „корисни идиоти“ који властити народ гурају у братоубилачки рат, али за узврат добијају насловницу у Вогу. Они су производ Новог свјетског поретка. Они су најбоље од Содоме и Гоморе свог доба.
Лијепи, добро усликани, представљају билбордски презентован свијет слободе и живота који се бори против „мрачне“ Путинове Русије. Против те затворене православне и неокомунистичке деспотије. Против државе гдје мафија убија на улици, гдје се жене продају у бесцјење, гдје корупција уништава имало доброг у људима и гдје се силује све од коза, до властите историје. Тако неолиберални Запад представља Русију. За њих је она је одвратна и ружна. Она није ни близу лијепој Елени и „билдеру у покушају“ Володимиру Зеленском усликаним за насловну страну Вога.
За неолибералне елите и бројне расисте на Западу Русија и руски народ нису понајбољи свјетски универзитети и научници, нису ни прелијепи градови, њихови храмови и културне институције, побожни и простодушни људи који се цијелу историју боре за слободу, за опстанак свог народа, вјере и цивилизације.
У њиховој пропаганди се намјерно заборавља да је руско биће девастирано вијековима. Да су ударани са истока, запада, југа и сјевера. Да су сви жељели руску земљу, жене, дјецу, памет и достигнућа. Транзициони криминал, јад и биједа о којој се пише на Западу, а којег је све мање у Русији, из деведесетих година је увоз Запада којем су пристанак дале компрадорске елите које постоје свугдје. Борис Јељцин је са својим савјетницима из неолибералног Запада попут Џефрија Сакса створио систем олигарха, довео Русију до парчања и испод нивоа силе каква треба да буде.
Владимир Путин је зауставио овај суниоврат. Није он „цвјећка“, није ни некакав „демократа“, али је државник. Свјестан је да је у униполаризацији и неолибералној унификацији свијета било потребно да неко подвуче црту и каже доста је.
Слобода није понижење, једнакост није отимање од слабијих и давање богатијим, међународно право нису двоструки аршини, а свијет није шпајз банкарских елита Лондона и Њујорка.
Аутор овдје јасно критикује елите англосаксонског свијета, а не честите људе тих држава. Штавише, аутор је велики поштовалац британског парламентаризма сматрајући га идеалним политичким системом. О љубави према британском филму и панку, да и не говоримо.
Овдје није ријеч о англофобији, напротив, овдје се јасно критикује неолиберална елита која је како показује истраживање Оксфама (OXFAM) довела свијет у ситуацију да тренутно 26 најбогатијих људи свијета посједује богатство једнако скоро половини свјетске популације (преко 3,5 милијарде људи). Да ли је то нормално? Да ли је исправно да број људи који сједне у чекаоницу просјечне амбуланте има моћ и богатство веће него сво становништво Европе и Азије заједно.
Тој елити је и то мало. Они знају да је апсолутна моћ најважнији и доминација коначни циљ. А све док постоји конкуренција, унутар самих држава Запада, а посебно у Kини и Русији, њихов циљ не може бити остварен. У поразу Русије од стране Запада, што је примарно расистички рат Украјина је одувијек играла кључну улогу.
Ото фон Бизмарк и бројни други државници су упозоравали да је Украјина кључ пораза Русије. Али њу није лако поразити. Зато је тај процес припреман годинама. Убијање Руске царевине и лењинистичко стварање украјинске нације на идеји о самоопредјељењу и самообликовању било је политика одрођавања Украјинаца од Руса. Њу су далеко прије Лењина проводиле пољске, а посебно хабзбуршке елите.
Словени, као Словени, наивни. Никада нису разумијевали цезаристичке политике, зато су гинули, рушили и тешком муком обнављали порушено. Сиромаштво словенских држава је посљедица њихове тешке историје. У њој су сви били усмјерени на освајање словенских земаља и поробљавање словенских народа. Лицемјерство неолибералних елита од краја осамдесетих је ништа друго него образац цезаристичке политике који је познат Западу вијековима и којем је склона његова елита.
Kатоличко-православни сукоб је трајно обликовао унутарсловенске сукобе. Послије је дошло доба формирања нација – тај изум револуционарне Француске. На коју успут бројни словенски теоретичари гледају као на најпозитивнији свјетски догађај, а који је дао један од највећих рушилачких похода према Словенима и њеној највећој држави Русији. Словенски народи се, изгледа, никада опаметити неће!
Нације из 19. вијека су углавном настајале из својих националних покрета који су се градили око заједничког језика, историје, осјећања, а прије свега из заједничке невоље. Међутим, у 20. вијеку за Словене долази доба лењинистичког сумрака. У њему настају модерни Украјинци, Македонци, Црногорци…. Све то само са једним циљем да се словенско биће уситни и завади. Тако слабо и дезоријентисано постало је лак плијен. Југославија је била добар експеримент и припрема за Украјину 2022.
Kрајем фебруара 2022. Руска Федерација покреће специјалну операцију са циљем денацификације Украјине и заштите проруског и руског народа у Донбасу. Донбас, Kрим и цијела Новорусија је историјски руска територија која је имала већинско руско или проруско становништво до нацистичких убијања у Другом свјетском рату и каснијех процеса „бољшевичке украјинизације“. Украјина је до 2014. године имала проруски оријентисаног предсједника и живјела је у миру са Русијом, опирући се уласку у НАТО.
Иначе је ријеч о савезу који је својим дјеловањем показао да нема одбрамбени већ освајачки карактер. Посебно његова централна држава САД. Овај Савез је у функцији богатих корпоративних елита које контолишу владе држава чланица НАТО-а – уз пар изузетака. Зато се и правдају агресије њихових чланица на Ирак, Либију, Афганистан, Југославију…
Међутим, насилним превратом у којем су учествовали бројни украјински поштоваоци нацизма и чланови неонацистичких покрета, смијењена је регуларно изабрана власт у Kијеву. У томе су велику улогу одиграле западне службе безбједности и тинк-тенкови неолибералног Друштва Монт Пелерин. Насиље над руским и проруским становништвом постало је неподношљиво. Људи су запаљени живи у Одеси, жене силоване на улици, младићи разапињани на крст и паљени. О томе свједоче бројни аутентични снимци. Дио руских и проруских грађана успио је да се одбрани у дијелу Донбаса.
Међутим, за њих је осам година припремано „коначно ријешење“. Све то у кухињи неолибералних лешинара и њихових приватних војски. Идеалан за тај задатак био је бивши комичар Володомир Зеленски са прелијепом Оленом жељном насловнице у буржујском Вогу. Русија је то знала и упустила се у специјалну војну операцију 24.2.2022. Од тада свијет постаје другачије мјесто. Ревидирају се међународни односи, међународна економија, политичке и војне доктрине.
Русија је уз почетне успјехе показала ипак слабију војну моћ од оне коју је очекивао највећи дио аналитичара. Очигледно је да се годинама живјело у миту о руској војној супериорности. У обзир треба узети чињеницу да је Украјина добила преко 70 милијарди долара војне и економске помоћи, најмодерније оружје те да је обучила бројчано велику војску. Русија ратује са тродупло мањим бројем војника уз подршку аутохтоних становника који се боре против, за њих, наметнутог и нелегитимног режима у Kијеву, а који су изгласали присаједињење Русији.
Међутим, изненађујуће је колику је Русија показала економску виталност и моћ. Управо, оно што су бројни стратези сматрали њеном највећом бољком. За овај успјех Русије заслужна је према многима Елвира Набиулина коју поједини аналитичари сматрају могућим кандидатом за будућег предсједника умјесто Владимира Путима који је у седамдесетим годинама.
Војна и економска питања оставимо експертима из тих области. Вратимо се у свакодневеницу у Украјини.
Украјинска и руска дјеца у овом тренутку ратују, негдје на фронту, укопани у хладном рову или забарикадирани иза неког зида неке од порушених зграда. Свакодневно дјеца остају без очева и мајки, родитељи без дјеце, руше се породице, као и тешком муком прављене куће. На истој линији фронта ратују на двије стране рођаци и бивши пријатељи. А некада су заједно славили, играли баскет и фудбал, вољели се и правили планове за љепши живот.
И док се руше снови, а граде трауме, најмоћнији банкарски центри и војно-индустријске корпорације задовољно трљају своје крваве руке. Словени се међусобно истребљују, као некад гладијатори у римском Kолосеуму. Они крваре док фанатична публика данашњег Запада аплаудира њиховој муци и смрти.
Све то уз осмјех и филмски поглед брачног пара Зеленски упакован на насловној страници корпоративног Вога!
Проф. др Владе Симовић
Извор: Централни портал
