Лав Троцки – заговорник културне револуције, преображаја друштва и буђења свијести руских маса
Понашање људи у друштву, алкохолизам, породични односи, еманципација жена, исправљање свакодневног говора… Наизглед, посве секундарна питања и проблеми који у овим хаотичним годинама иза нас и не завређују посебну пажњу. Ипак, у ништа мање хаотичним приликама, какве су владале у посткапиталистичкој Русији прије тачно стотину годину, Лав Троцки управо ове проблеме означава као суштинске.
Обликована у постреволуционарним кретањима, руска радничка класа била је принуђена да се потчини идејама револуције. Дивљи штрајкови из 1921. и 1922. године показали су јако низак ниво свијести руских маса. Према Троцком, требало је хитно и дубоко дјеловати, подузети „културну акцију” у најширем могућем смислу ријечи, неодвојиву од политичког васпитања, јер је она била услов за преображај друштва и буђење свијести у револуционарним масама, на тај начин да из ње нестану сви они негативни назори наслијеђени од предреволуционарног режима. Та акција се у Русији службено назива Перестројска битка, односно Реконструкција начина живота.
Стварање „новог човјека” постаје горуће питање. Неопходно је било у масама развити осјећај за друге вриједности и открити им нове идеале. Требало је да масе прођу такозвану „културну револуцију”, којој је Реконструкција начина живота била само један од инструмената. Зато се од умјетника очекивало да књижевност, поезију, дизајн и архитектуру усмјере и реализују тако да почну директно утицати на мијењање понашања људи у друштву, преображај њих самих, али и слике будућности. Тај „нови живот”, како га Троцки приказује, могуће је градити искључиво ако се узме у обзир дијалектички однос између развоја производних снага и онога што се назива „моралном сфером”. Показаће се да је за Троцког тај „нови живот” неразлучив од преображаја свих материјалних, духовних и културних могућности. Он на „дневни ред” ставља не само постепено подизање животног стандарда и повећање демократичности, него и оно што су тада називали „реконструкцијом начина живота” која је понекад ишла и до, наизглед, најбезначајнијих ситница.
Међутим, колико рад на култури буде систематичнији и практичнији, толико ће се успјешније рјешавати и важни проблеми који урушавају ту исту културу. Зато је било нужно развити културу рада, културу говора, културу живота, јер премјештање пажње на културно подручје никако и нипошто не значи слабљење политичке улоге владајуће партије. У том смислу, културне захтјеве и потребе ваљало је задовољити на потпунији, вјештији, тачнији и разрађенији начин.
Треба имати на уму да та културна акција, културна револуција коју Троцки заговара, за њега прије свега представља буђење човјекове личности у слојевима који за то нису ни знали, буђење смисла за човјечност. Она омогућује човјеку да напредује, да подиже своје и туђе достојанство, да помаже слабима и беспомоћнима. Уосталом, она не би била то што јесте да не омогућује жени да се развија на личном и друштвеном плану. Даље, културна револуција није револуција ако не покаже највеће интересовање за дјецу, пошто су управо она та будућност у чије име се револуција подиже и остварује. А може ли се створити нови живот заснован на узајамном поштовању, на сопственом достојанству, на равноправности жене, на истинској бризи о дјеци, у атмосфери гдје грми, пуца и одзвања простачки језик који ништа и никог није поштедио? Не може! Стога, за духовну културу неопходно је да се боримо против језичког простаклука, исто као што је за метеријалну културу неопходно да побиједимо прљавштину и ваши.
Колико се од ових и оваквих свјетоназора осебујног совјетског револуционара може и мора примијенити у нашим животима, у нашем времену, свакако да је питање за себе. Увијек отворено и актуелно, пошто се и дан-данас на културу, са свим оним што она подразумијева и носи са собом, углавном, гледа као на нешто споредно, симболично, декоративно и декларативно. Можда је управо овај духовни глиб у којем се данас налазимо производ занемаривања исконских културних императива и свођења културног живота на повремени одлазак у биоскоп. Изгледа да смо заборавили да културни преображај човјека не започиње читањем класика руске књижевности, него са намјештањем свог кревета одмах по буђењу.
Огњен Кандић
