Топ 6 плата „Црвене звезде“ и „Партизана“

Долазак Факунда Кампаца у „Црвену звезду“ изазвао је жестоке потресе на европском кошаркашком тлу чији је епицентар био у Србији.

Упоредо са описивањем његове каријере „обојене“ златним пехарима и индивидуалним признањима, медији су се бавили истраживањем висине примања – рекордне на нашим спортским просторима – највећег међународног имена које крочило у српску клупску кошарку и то у зениту каријере, али и вађењем чланака из архиве у којима су централна тема плате кошаркаша и тренера наших клубова.

ФАКУНДО КАМПАЦО

Није потребно факултетско знање из природно-математичких наука да би се извео индиректан закључак да је на врху листе Факундо Кампацо, због ранијих кошаркашких заслуга, али и потенцијала који је у суботу донио са собом у Београд. Е, сад, на коликој је висини тај врх? Око 1.500.000 евра.

Много?

Био је један од носећих стубова у најтрофенијим годинама у модерној историји Реала. За четири сезоне с њим у тиму освојене су двије Евролиге, три домаће титуле, два шпанска купа и четири суперкупа. Према уговору из 2019. требало је да за пет година инкасира 15.000.000 евра бруто. Има обавезу да од плате у Звезди настави са издвајањем за дуг према мадридском клубу. А, сами стручњаци тврде да је један, ако не и најбољи плејмејкер на европском тлу.

Иако ће зарађивати мање него у Реалу – одбијају се рате за поменути дуг – зар је стварно неко у Србији помислио да ће за „мале“ паре уживати у играма Кампаца? Без обзира што је спреман да чаролијама на терену у црвено-белом „одијелу“ да велики „bust“ „Звезди“ у можда историјској сезони и на страну што Београд полако урања у новогодишњу атмосферу, Аргентинац ипак није Деда Мраз који је донио дарове, односно огроман празнички попуст на личну зараду.

КЕВИН ПАНТЕР

Јавност је претпрошлог љета жестоко усталасала вијест да је први потез директорско-тренерског тандема Зоран Савић – Жељко Обрадовић било ангажовање Кевина Пантера. Ем је стигао као стартер миланске Олимпије, тада фришког учесника F4 Евролиге, ем је бивши бек „Црвене звезде“ (сезона 2019/2020), ем је за повратак у Београд добио тада рекордну годишњу плату – око 1.200.000 евра – прву у историји клупске кошарке са седам цифара. У еврима, наравно.

Много?

Да би се пронашао иоле озбиљан одговор, треба се вратити у то доба. Уморни од вишегодишњег бауљања у резултатском мраку, приликом којег је било тек неколико свијетлих станица, попут освајања три „Жућкове левице“ (2018, 2019, 2020) и недовршене сезоне 2019/2020, црно-бели су одлучили да крену, у тада су многи мислили немогућу мисију – повратак Жељка Обрадовића.

Да се спрема нешто огромно могло је да се наслути после именовања југословенске играчке легенде Зорана Савића на мјесто спортског директора. Са објавом Партизан Моцарт Бета на друштвеним мрежама од само двије речи „Вратио се!“ услиједила је незапамћена хистерија у црно-белом дијелу Србије, чак већа и од оне ерупције одушевљења из 1992. када је Обрадовић уз аут линију предводио Салета Ђорђевића, Сашу Даниловића, Жељка Ребрачу и остатак „десеторице величанствених“ до највећег успјеха у историји српске клупске кошарке.

Нема особе којој је црно-бели дизајн мио, да по повратку Жељка на мјесто првог тренерског успјеха није помислила да одмах на дрес Партизана пришије бар двије-три златне звјездице, ни не слушајући ријечи најтрофејнијег стручњака у историји европске кошарке да је пут испред Партизана избраздан огромним изазовима.

Први изазов – формирање тима. Иницијална жеља је била да се направи квалитетна српска основа. Али, без обзира на најаву значајаног скока клупског буџета у односу на раније године, треба бити искрен, то није био изводљиво. Сијасет квалитетних домаћих играча и талената или је било чврсто везано уговорима за друге клубове или је имало другачије планове. Не треба да се заборави ни да је крај јуна, када је Обрадовић званично сјео на тренерску клупу, прилично неповољан за почетак селектирања и већине кошаркаша из горњег цјеновног ранга, јер их тада нема много без пронађеног мјеста за ухљебљење. А и цијене које су високе, пријетиле су да оду још више, пошто су захтјевима за већу плату доступни играчи желели да компензују неиграње у Евролиги.

Партизан је морао брзо да реагује, јер се сваким даном смањивало тржиште на коме су и даље били активни и далеко платежнији клубови. Одлучио се за Пантера. Понудио му боље финансијске услове него милански клуб који је желио да га задржи. Након сезоне без трофеја, те сва недавна посртања у низу, међу којима су и два пораза од вјечитог ривала, лако је пребацити Американцу да је далеко од очекиваног сјаја у континуитету. Али, треба бити искрен. Мало ко је почетком јула 2021. замјерио црно-белима што су га ангажовали, јер је његова биографија, добрано попуњена одличним издањима у клубовима који су освајали трофеје, обећавала много. А на крају, „завршни рачун“, односно оцјена да ли је Пантер био погодак или промашај, сводиће се тек за шест мјесеци, по завршетку ове сезоне.

ЗЕК ЛЕДЕЈ

Попут Пантера, Партизан је миланској Олимпији „украо“ још једног фајнал-фор играча, Зека Ледеја, који ће друге такмичарске године у црно-белом инкасирати, процена је, око 900.000 евра. Имао је Ледеј блиставих момената, као на почетку ове сезоне. Није додуше константан, али, ако тим Жељка Обрадовића током прољећа буде остварио зацртано, па још уз његове добре роле, тешко да ће било ко управу клуба подсјетити да је издвојила за обичан народ велику суму за америчког крилног центра.

НИКОЛА КАЛИНИЋ

„Милион“ разлога је зашто је Никола Калинић у љето 2021. добио уговор са „Црвеном звездом“ вриједан, процјењује се, око 1.000.000 евра по сезони. Био је један од лидера тима из сезоне 2014/2015 који је први пут Звезди донео АБА лигу, прву триплу круну и прву улазнницу Евролиге која слиједи шампионима, због чега га је Жељко Обрадовић лично звао да дође у „Фенербахче“.

Истанбулском гиганту се одужио невјероватним партијама на фајнал – фору 2017. године, вриједним пехара најквалитетнијег клупског такмичења Старог континента, првог у историји турске кошарке и јединог који је пригрлио Фенер. Али, оно због чега најзагриженијим звездашима није ни најмање жао што је постао први српски играч у нашој кошарци са милионском (годишњом) платом у еврима, јесте исказана приврженост клубу с Малог Калемегдана.

Наиме, непосредно прије него што је ставио „аутограм“ на сарадњу са црвено-белима, имао је понуду Партизана. Нагађања су да је била и виша него Звездина. Звао га је опет Обрадовић. Али, овог пута услиједио је негативан одговор уз јасно објашњење.

„Рекао сам да не бих могао, јер нисам хтео, а и било би глупо. Има ме на многим фотографијама како славим трофеје са Црвеном звездом. Није у реду да тако мењаш боје. Посебно не ако не мораш, и ако можеш да играш за Црвену звезду“, открио је касније Калинић и затим у можда психолошки најтежој сезони црвено-белих у посљедњих неколико деценија, из које се још памте слике већине дуела против вјечитог ривала са обрисима „бојног поља“, опет је подигао Звезду на три трона.

НЕМАЊА НЕДОВИЋ

Убрзо након освајања трипле круне, из Звезде су отишли најтрофејнији тренер у историји клуба, Дејан Радоњић, па Никола Калинић, те још двојица јунака из сјенке Остин Холинс и Дејан Давидовац, а трећи, Нејт Волтерс, који се по освајању АБА лиге упутио у САД, обавестио је црвено-беле да се неће враћати. Под теретом свих трофеја и очекивања навијача да настави узлазном линијом, Звезда је морала да крене у подробну реорганизацију тима. А за то јој је било потребно препознатљиво име провјерених квалитета: Немања Недовић, звездино дијете, са реномеом репрезентативца, жељно да најбоље играчке године да Звезди. А, тај потез морао је да кошта – процјена је око 1.000.000 евра – јер је Недовић за сличну суму уговором са Панатинаикосом имао обезбеђено још најмање једногодишње уживање у елитном атинском насељу, Кифисији.

Није га било на почетку сезоне због повреде на Евробаскету, па се, нарочито после тетурања Звезде на старту сезоне, међу поједине ван клуба увукла сумња да ли Недовић може да изнесе поменути терет. А онда, с доласком Душка Ивановића, слика је почела да се мијења. Искусни бек у пару са Луком Вилдозом, уз свесрдну асистенцију остатка тима, ухватио је залет. Редом су у десет узастопних мечева падали ривали, од којих двапут највећи – Партизан. Други пут директно га је срушио Недовић. Тројком 2,2 секунде прије краја. А, симпатизери црвено-белих се надају да то није крај, већ увод у наставак доминације.

ЈОАНИС ПАПАПЕТРУ

Јесте странац. Али, за разлику од многих других интернационалаца, небитно да ли су играли за „Партизан“ или „Црвену звезду“, Јоанис Папапетру је у оба овосезонска вечита дербија показао да одлично разумије ривалитет два највећа клуба у Србији у којој је кошарка, као и у његовој земљи, далеко више од спорта. Како и не би када је годинама био актер највећег грчког дербија, Срби ће рећи првог највећег у Европи, послије нашег.

Као његов земљак Стратос Перпероглу који је играо нешто више од годину и по у Звезди, ни Папапетру није играч у кога ће се неупућени „заљубити“ на први поглед. Ипак има оних паметнијих, попут ходајуће тренерске легенде NCAA, Рика Барнса, који му је понудио стипендију унивезитета Тексас, па управе Олимпијакоса која му је као 19-годишњаку дала петогодишњи уговор вриједан просјечно 400.000 долара по сезони, или Панатинаикоса коју га је као надолазећу звијезду грчке кошарке преотео „архинепријатељу“. А он је квалитет потврдио освајањем тимских пехара и индивидуалних признања у домаћим такмичењима. И привукао је интерес Партизана који је спремно дочекао његов сигнал да направи први професионални искорак у каријери ван Грчке. Наравно, као у свакој индустрији, и у професионалном спорту, свака роба има цијену, у случају Папапетруа, као код Недовића, јасно уврђену у том моменту важећим уговором са Панатианикосом. Стога су црно-бели морали да понуде бар исто, око 900.000 евра по сезони, да би Грк активирао излазну клаузулу, што је на крају и учинио…

УМЈЕСТО ЗАКЉУЧКА…

Треба (понекад) погледати у реалност. Два српска клуба после осам година ишчекивања поново заједно играју у Евролиги, убједљиво најквалитетнијем континенталном такмичењу. Са буџетима на доњим праговима љествице, уз „пријетњу“ јавности да ће било који учинак мањи од уласка у плеј-оф после 34 кола бити заведен као неуспјех, као што је завођен и у свим ранијим годинама у којима се „Партизан“ и „Црвена звезда“ нису домогли нокаут фазе.

Да ли се из тог угла, процијењене зараде момака из клубова другог по квалитету клупског кошаркашког такмичења на планети на којој „тапка лопту“ око 450.000.000 професионалних и аматерских кошаркаша, од којих је у НБА и Евролиги збирно максимално дозвољено само 738 лиценцираних играча у сваком тренутку – илити израђено у мјерним јединицама, само њих 16,4 на милијарду – чине енормним?

Биће сигурно потврдног одговора, као што сигурно неће бити питања зашто је неки играч слабије плаћен, јер не само у Србији, лакоћа одрицања сопственог давања и туђег примања је велика, док су обратни процеси далеко тежи…

Извор, фотографија: Моzzart Sport