Ода Професору – Арсенова прича
Дао је Стразбур Француској велика имена, дао је једну Мери Тисо, креаторку воштаних фигура и жену по којој музеј у Лондону носи име. У Стразбуру је рођен и Гистав Доре, сликар који је бојом интерпретирао најпознатија књижевна дјела од Дантеа до лорда Бајрона, Клод Жозеф Руже де Лил је такође рођен у том граду на истоку Француске, човјек који је написао текст и музику за чувену „Марсељезу“, данашњу химну Републике Француске, али једно име ипак одскаче, уз огромно поштовање свима.
22. октобра 1949. године рођен је Арсен Венгер, прослављени фудбалски тренер, тактички геније и зналац, човјек који са правом нози надимак „Le Professeur“ (Професор). Када је долазио у Арсенал, из до тада релативно непознате јапанске екипе Нагоје, гдје је тренирао садашњег селектора Србије – Драгана Стојковића Пиксија, медији на Острву су се изругивали ријешењу управе Арсенала, до те мјере да је „London Evening Standard“ у свом дневном издању на насловној страни написао „Arsene who?“. Осјетили смо сви то једном на сопственој кожи, када нам дају промил шансе за успјех, када градиш у тишини, да би тек на крају твог рада неко видио колико си тога урадио. Како је само то запазио, сада већ легендарни, Стивен Кинг рекавши: “Тихи људи имају најгласније умове“. Професор је прототип управо таквог човјека.
Дуга јакна са грбом клуба на предњој страни, испод сако и кравата јарко црвене боје, у којој је провео 22 године, сиједа коса која је увијек била намјештена на исти начин и миран израз лица, били су ово призори које смо гледали од 1996. па све до 2020. године, када је Професор рекао „au revoir“. Арсен је одмах доказао свима да су гријешили, да је он прави човјек за Арсенал (игра ријечи не може бити случајна), што се показало освајањем Премијер лиге у сезонама 1997/98, 2001/02 и 2003/04. Једна од ове три сврстала га је у сами тренерски врх, а то је ова потоња. Венгер је „склопио коцкице“ и направио тим који је у тој фамозној сезони 2003/04 прошао непоражен кроз 38 утакмица, што још никоме није пошло за руком од како се игра Премијер лига какву данас познајемо, за такав подухват Арсенал је добио златни трофеј намијењен прваку. Статистички најбоља одбрана, најбољи напад и тачно 0 пораза били су јасан знак да је Арсен Венгер доведен зато што је посебан, какав је и отишао.
Бесмртни портал Венгеру је био откључан, али зашто стати када је најбоље, Венгер је хтио много више. 2006. године Арсенал је дошао у финале Лиге шампиона, гдје их је чекала легендарна Барселона са легендарним Рајкардом на клупи. Нажалост, имао сам свега 5 година и не сјећам се утакмице, али сам је посљедњих пар година погледао бар десетак пута, осјећај је увијек исти – бол и туга, жал, знаш да си могао више, имао си у рукама трофеј, али је измакао. Голман Арсенала, Јенс Леман искључен је након старта над Етоом у 18. минуту, нада се полако гасила. Наставио је Арсенал нападати, али једноставно знате да играте са играчем мање, сигурни сте да ће то доћи на наплату у једном тренутку. Повео је Арсенал голом Сола Кембела, на асистенцију великог Тијерија Анрија у 38. минуту. Ситуација се драстично мијења, Барселона преузима иницијативу и напада, долази до изједначења у 76. минуту баш преко Камерунца Етоа, а онда и до водства голом Белетија у 80. минуту. Падала је киша те вечери на Стадиону Француска у Паризу, Венгер је остао смирен, али послије меча кренуле су салве изјава да суђење господина Хаугеа није достојно финала овог такмичења, не оставља се клуб да игра са играчем мање 70 минута, поготово након дискутабилног старта. Све је ово била велика школа за Венгера, док је скупљао искуство, како фудбалско – тако и животно. Арсенал се преселио са легендарног „Хајберија“ да „Емирејтс“ што је означило нову еру у клубу.
Освајао је Арсенал ФА Куп чак три пута у четири године, говоримо о периоду 2013-2017, Топџије захваљујући највише Венгеру има рекордних 14 трофеја овог такмичења, које слови за најстарији фудбалски турнир на свијету. Дошла је и 2018. година. Арсенал не ниже резултате као некада, а навијачи су заборавили шта је Професор урадио за њих, како у њему виде главног кривца, затражили су смјену тренера, преко, бићу слободан рећи, срамотних парола као што су „Wenger out“ и слично, али он је наставио градити у тишини. Арсенал је тих година трошио најмање новца од велике шесторке енглеског фудбала, али је сваке године играо најелитније такмичење, што данас није случај.
6. мај 2018. године остаће дубоко урезан у памћење навијачима Арсенала, свануо је дан када Професор игра посљедњу утакмицу на домаћем терену. Морам признати, то је био један од ријетких тренутака гдје сам више пратио Венгера него саму игру на терену, чак и да сте неутрални не може вам бити свеједно, требало је то издржати. Навијачи су овацијама и аплазуом пратили Арсена док обилази посљедњи круг на „Емиратима“, а оно што је било јако занимљиво један дјечак тражио је од Венгера његову кравату, исту ону са почетка текста, ништа мање црвена није била та боја, наравно да му је Професор уручио поклон, који ће дјечак памтити док је жив. Резултат те утакмице са Барнлијем био је 5-0 у корист Арсенала, Арсен се опрашта од „свог“ стадиона у великом стилу.
Дуели са сер Алексом Фергусоном и његовим Манчестером, битке са Мурињом, касније борба са Клопом и Пепом, доказ су колико је „трајао“ радни вијек Арсена Венгера у табору Тобџија. Какав је фудбал играо Арсенал тих година, граничило се то са умјетношћу, лепршавост и атракција, без задржавања лопте у ногама, кратко и прецизно, било је задовољство гледати Венгеров рад на терену. Арсенал ће наставити свој пут ка неком новом трофеју, потајно надајући се неком стручњаку који ће имати барем неку црту Венгеровог рада и коначно се осјећа нешто позитивино око клуба, Микел Артета, садашњи шеф струке, ради изузетан посао, нама остаје само да се надамо. Професор је ушао тихо, на мала врата, не дижући прашину око себе, а отишао је у фудбалску пензију као легенда (тренутно је на високој функцији у ФИФА-и прим.аут.). Тешко да ће се поновити човјек као он, барем не у Арсеналу, 22 године у једном клубу коме је дао срце и душу, на концу свега и здравље, остаје нам само да кажемо – Merci monsieur Wenger!
Фотографија: arsenal.com
Вучићевић Ненад
