МИЛИЦА ИЛИЋ – СУМАТРАИЗАМ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

Милош Црњански (1893-1977) – рођен у Чонграду (некадашњи простор Аустроугарске), песник је модернистичког књижевног круга, етеричне поетике и елегичне лирике; утемељитељ је једног новог поетско-философског правца – суматраизма. Изван и с оне стране реалности, Црњански посматра живот једним тананим песничким сензибилитетом. Књижевност Милоша Црњанског представља раскид са формализмом и крутошћу симболизма и европског парнасизма, који су наметнути од стране оних који стварају „без осећања за уметност“. Збирка песама Лирика Итаке (1919), настала је по повратку песника из рата и одраз је клонућа и очаја ратника по свршетку рата. Песника притискају митови и традиција, ремете га стеге правила; он жуди за слободом и неком далеком срећом коју у реалности не може пронаћи. Његове поеме Стражилово (1921), Сербиа (1926) и Ламент над Београдом (1962), говоре о песниковој чежњи и његовом мисаоном и духовном повратку у завичај. Такође, романи Сеобе (1929), Код Хиперборејаца (1966), Дневник о Чарнојевићу (1920), Роман о Лондону (1971); путописна проза Љубав у Тоскани (1930), чине богати стваралачки опус Милоша Црњанског. Данас, овим кратким приказом књижевно-философског феномена суматраизма, настојимо да се сетимо овог великог писца авангардне лирике, након четрдесет пет година од његове смрти.

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: како су тихи, снежни

врхови Урала.

Суматраизам, као појам, у нашу авангардну књижевност уводи Милош Црњански, објављивањем поеме Суматра и прозног дела Објашњење Суматре, у којима се суматраизам указује као нова песничка „религија“. Једна сасвим нова димензија; један нови философски правац; изванредни експресионизам песника који насељава просторе наше књижевности, и бивствује изван свих конвенција, лирских и поетских стандарада. Утемељен је на неколико главних начела.

Везе. Спајање привидно неспојивог. Синтеза реалног и надреалног. Свеопшта повезаност ствари; један замишљен плави „лук“ који повезује сањарења и заносе; снове и стварност; дух и материју. Суматраизам је нови доживљај сурове стварности и замена мучне, блатњаве слике ратишта, немаштине и глади за један нови звук „етеричног лиризма“. (Петар Џаџић, Повлашћени простори Милоша Црњанског, Београд, 1995) Ту, у тој сетној магли суматраизма, Црњански назире бескрајне плаве даљине, небо, звезде, мир и хармонију осећања. Преживевши и сам ратне страхоте Првог светског рата, прогонство у туђу земљу након Другог светског рата, усамљеност и самоћу, Црњански нас води кроз свој пут бекства од садашњости, од света – на Суматру. На том плавом острву, сасвим далеко од патње, песник проналази своје еденске вртове:

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо да, негде, неки поток,

место њега румено тече!

Чежња. Жудња за оним недокучивим, далеким, чистим просторима који човека преплављују тишином, спокојством. Тада се заборавља сурова реалност и ту почиње суматраизам. Феномен нестварног, „авантуре у небесима“. Један макрокосмос и унутар њега читав један нови свет – биће и у њему својствени алтер-его. Песник је у Суматри, а посебно у Објашњењу Суматре имао двојак карактер: „Ево ко смо ми и ево ко сам.“ Амбијент се етеризује – губи чврстину и облик. Сва осећања лебде у ваздуху и претварају се у вечност једног момента и свеобухватног „ми“, што је знак генерацијског схватања и односа према једном новом правцу – песништву авангарде.

По једна љубав, јутро, у туђини,

Душу нам увија, све тешње,

Бескрајним миром плавих мора,

Из којих црвена зрна корала,

Као, из завичаја, трешње.

Спокој. Суматраизам има космички смисао. Читајући Суматру, човек се утапа у космичко пространство душе и у њему тражи себе. Слични мотиви бега од стварности уочљиви су и главни су носиоци француске модерне, најпре у поезији симболизма Бодлера, Готјеа, Рембоа и других. Међутим, ови артифицијелни простори телесних ужитака, медитативних испражњености раликују се од доживњаја Црњанског. Бодлерово Цвеће зла одише дубоким незадовољством песника, његовим понором и ужасом који испуњава његову душу. Бодлеров дух не привлаче нежни, зелени и плави амбијенти, благи и сетни звуци природне раодсти, већ исквареност, страст, егзалтираност, а потом и потпуна умртвљеност духа. Суматраизам има сасвим другу природу. Суматраизам је безгранична радост.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,

на Месец са запетим луком.

И милујемо далека брда

и ледене горе, благо, руком.

– Милош Црњански, Суматра

Путујући кроз имагинацију суматраизма, прво се лебди, постаје лак, губи телесна тежина; затим, субјект бива равноправан са планинама, облацима, Месецом, улазећи у један другачији амбијент. У простор црвених сећања, патње, љубави, живота и лепоте; плавог утапања, светле бесконачности, сањарења, духовности и нечег надземаљског. То означава оно недохватљиво „обичном руком“; прелазак у потпуну имагинацију, доживљај другачије, срећне стварности.

Осетио је да ће умрети и поче нагло

Стрмоглав некуд да пада.

Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу

Објашњење Суматре је прича о једном стварном догађају. Слике прожете ратом, људи бачени у очај, песник наизглед међу њима, у возу… Воз, као чести елемент динамизма у делима Црњанског и железница, као симбол убрзаног технолошког развоја и хладног и отуђеног модерног живљења. Међу тим „грдосијама од челика и стакла“ одједном, песник се преображава. Почиње да лебди, одлази у бесконачност простора, у природу. Тамо проналази решење за ратом покидане везе међу људима, склад, лепоту. „Али, у души, дубоко, крај свег опирања да то признам“, говори Црњански, „ја сам осећао неизмерну љубав према тим далеким брдима, снежним горама, чак тамо горе до ледених мора. За она далека острва, где се догађа оно што смо, можда, ми учинили. Изгубио сам страх од смрти. (…) Сва та замршеност постаде један огроман мир и безгранична утеха.“

Више година након својеврсног прогласа новог нивоа живљења, суматраизма, појављује се први део романа Сеобе, 1929. године. „Црњанскове Сеобе носе наслов наше судбине.“ (Сретен Марић, Разговори, Нови Сад, 1986, 201.) У њима је симболички осликана егзистенција нашег народа; једна извесна судбина сваког поколења Срба; историјска нужност бекства од смрти. Јунак романа је Вук Исакович, ратник – суматраиста. Исакович, на фронту (попут самог писца), бива стално распет између овде и тамо, између данас и сутра. Између свог Славјанско-подунавског пука и своје породице која га ишчекује код куће. Бежећи од тешке стварности рата и умирања, овај јунак прибегава својим сновима и имагинацији. Борећи се на ратиштима западне Европе, он свој мир и хармонију види на бескрајним зеленим пољима Русије. Она за њега значе слободу; ослобађање од окова немаштине и свакодневног умирања које види. Вук Исакович је лирски јунак постављен у епски амбијент; његов карактер је универзалан. У њему видимо подвојеност; ратнички позив и његова суматраистичка душа сукобљавају се у току романа, све док се на самом крају не помире, стопе у једно, космичко и нестварно, у мирење са стварношћу. Подвајање проналазимо и на нивоу субјекта и простора среће. „Срећно пространство је простор где субјект није. Или, како каже Пјер-Жан Жув вршећи инверзију субјеката и начела жеље – ‘Car nous sommes ou nous ne sommes pas’ (јер ми јесмо тамо где нисмо). Овај однос преовладава у стварности Црњанског.“ (Џаџић П, 1997, 241.) Простори среће су у имагинацији песника веома слични, било да се ради о плавом острву Суматра, „снежним врховима Урала“, Русији – непрегледној степи о којој сања Вук Исакович и у коју потајно маштајући бежи, Београду, из поеме Ламент над Београдом или Хипербореји, далекој земљи, „тамо где неко вечно Сунце сја“.

Je est un autre (Ја је неко други)

– Артур Рембо

Звезда. На Небу и у очима госпоже Дафине пред своју смрт. Звезда је идеал, жеља, сан. Представља утопију душе човека која сања неке друге просторе. Неке друге пределе. Неке друге људе. Звезде из очију Вука Исаковича и оне у очима његове жене, госпоже Дафине, на самрти: „Госпожа Дафина, међутим, не видећи и не чујући све то, са бисерним низом капљица самртног зноја на челу, гледала је, у надземаљском сјају, у вејавици пахуља снега и ковитлању пламенова, у мешавини славонских шума и небесних сазвежђа, Вука Исаковича.“ Кроз суматраизам видела је лепоту, свој сан, пронашла је свој мир и своју љубав. Звезда је симбол; звезда је знак, водиља; звезда је живот и након смрти.

„Има сеоба.

Смрти нема!“, последње су речи романа Сеобе. Човек је победио смрт.

„Ево шта је за мене алфа и омега – да све што је тешко постане лако, сваки дух птица: у истини, то је за мене алфа и омега.“

– Фридрих Ниче, Тако је говорио Заратустра

У очима суматраисте, вечног сањара, напослетку, све се стапа у мир који испуњава празнину бола; све се стапа у плаву вечност, „У бескрајан плави круг и у њему звезду“. Поновно повезивање покиданих веза – прихватање смрти; мирење са суровошћу живота; то представља срж овог философско-поетског правца; а Милош Црњански његов утемељитељ, живи и данас истим сјајем и исту искричаву звездану прашину „стреса на пролазне сени“ година које нас деле.

Милица Илић

Студент мастер студија на Правном факултету Универзитета у Београду