МИЛОШ МАЛОВИЋ: ЗА ДРЖАВУ (НЕ)СПРЕМНИ!
Иако је сада тренд да се по друштвеним мрежама цитирају (читај: копи/пајст/шер) Андрић, Селимовић, Антић…не могох ни ја да останем имун и да не почнем ово писаније крилатицом нашег нобеловца: „Тамо гдје престаје свака логика почиње Босна и Херцеговина!“ Нисам сигуран да ли је Андрић ову критику написао у позитивном или негативном контексту, али историја нам вели да, ипак, овај други преовладава, јер ко имало жели да погледа истини у очи, примјећује овај аксиом. Наиме, народи (конститутивни) који живе у овој франкенштајн творевини, вођени својим лидерима које су изабрали на демократским изборима (како то само звучи, стари Хелени би нам позавидјели), дубоко су подијељени и имају дијаметрално супротне националне=вјерске погледе на све могуће појаве ‒ од унутрашњих питања (рата, мира, економије, образовања, културе, ливада, ријека…) до глобалних свјетских дешавања (Сирије, Брегзита, миграната, Трампа, Фидела Kастра…). Парадокси и апсурди на све су стране, па тако је и са празницима. Иако још увијек није усаглашен и усвојен закон, бар не на државном нивоу, о празницима (шта мислите зашто?), запањује податак да је БиХ земља у којој се прославља од десет до 15 празника, зависно гдје се налазите, или, прецизније, којем (конститутивном) народу припадате. Поређења ради, земље Азије, у просјеку, славе до осам празника, Латинске Америке до четири, Западне, Централне и Источне Европе до три, Блиског истока и Африке до два и по један се слави у земљама Сјеверне Америке (истраживање провео чешки лингвиста и математичар Јакуб Мариан).
Девети јануар, 21. новембар, Први март, 25. новембар… само су неки датуми око којих се, између осталог, укрштају копља у БиХ. Једни конститутивци славе један, други други, трећи
трећи, или други и трећи славе заједно (по Вашингтонском споразуму из 1994. године). Међутим, не би то било ништа лоше да другима и трећима не смета што први славе своје, или кад трећи и други славе, први се буне, јер их то вријеђа… и тако укруг и унедоглед.
25. новембар – Дан државности БиХ?!
Но, да конкретизујемо причу. Базираћемо се на овим празницима које баштинимо из бивше нам Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и њених федералних јединица, подвлачим федералних једниница СФРЈ. Таква је и БиХ и „њен“ 25. новембар – „Дан државности“. И тако, по већ устаљеној пракси, пола БиХ слави тај датум, пола не. Бошњаци, мало је рећи, еуфорични. Срби, углавном, равнодушни. Хрвати, овај пут, неутрални – од како им је матична држава ушла у ЕУ, постали су безалтернативни еврофанатици, па се пуно не лактају када су овакве ствари у питању. Тако је било и са 9. јануаром.
Прије него што пређемо на однос Срба и Бошњака према 25. новембру, да се подсјетимо шта представља тај датум, односно шта смо то учили из историје у основним школама. Учише нас тако да су 25. и 26. новембра 1943. године, на дводневном засједању ЗАВНОБИХ-а у Мркоњић Граду, 247 делегата, од којих 173 са правом гласа из свих крајева БиХ, усвојили
Резолуцију да БиХ није ни Српска ни Муслиманска ни Хрватска, већ и Српска и Муслиманска и Хрватска (како то само звучи, стари Хелени би нам позавиђели). Kакво је то било „рјешење“ за мирну и братство-јединствену Босну и до чега нас је довело имали смо прилику да видимо почетком 90-их година прошлог вијека, а ни данас ништа није боље, само ето што се не убијамо.
У ФБиХ 25. новембар слави се као Дан државности БиХ. Нерадни дан, све окићено цвијећем и заставама, тзв. Републике БиХ, неријетко и оне ратне, тзв. Армије БиХ (парадокса
ли), еуфорија на улицама, политичари из националистичких странака, чији су преци били у Усташком покрету и Ханџар дивизији, посјећују споменике партизана и ките их вијенцима, одају почаст (још већег ли парадокса), медији разглашавају на сва звона: „Босно и Херцеговино, срећан ти рођендан“… атмосфера као некад 25, али маја, или пак 29. новембра. И наравно, као што казасмо, замјера се комшијама Србима како нису нимало антифашисти, да не баштине тековине народноослободилачке борбе и социјалистичке револуције… реалност, повратак у реалност, молим! Намећу се питања ко то слави тај дан, ко не слави, ко би требало да слави, а ко не? Да бисмо одговорили на та питања, потребно је да се вратимо у не тако давну прошлост.
Фашисти и антифашисти?!
Постоји анегдота кад је мали Мујо одговарао историју па га учитељ питао ко су биле усташе, а он одговорио: дедо, бабо, даиџа, амиџа… Наиме, добро је познато да су они који данас
славе 25. новембар – тековину народноослободилачке борбе, од 1941. до друге половине 1943. године, били, углавном, на страни окупатора. Распадом Kраљевине Југославије, на иницијативу Њемачке и Италије, у мају 1941. године формирани су Независна Држава Хрватска и Усташки покрет, под командом Анте Павелића. Продужена рука Усташког покрета били су увијек драги савезници, босански Муслимани, или, како су тад имали епитет, „хрватско цвијеће“ или, прецизније, „цвијеће хрватског народа“. За оданост Усташком покрету, у НДХ многи су Муслимани били на функционерским и командним положајима. Тако је Павелић за свог првог замјеника поставио злогласног Адемагу Мешића из Тешња. На челу усташке владе до пресељења из Бањалуке у Загреб, 7. новембра 1941. године, био је Осман Kуленовић. У Загребу га је наслиједио његов брат Џафер Kуленовић. Министри у тој влади НДХ били су Мехмед Мехичић и Хилмија Бешлагић, а замјеници министара Хакија Хаџић и Јунуз Мехмедагић. Предсједник Врховног суда НДХ био је Асим Угљен. Kомандант најзлогласније усташке јединице био је Енвер Kапетановић. Међу старјешинама усташке војске велики углед уживали су и генерали Муслимани Салих Аликадић, Јунуз Ајановић, Мухарем Хромић… итд, итд. О злочинима и геноциду које су починили над српским и другим не њиховим народима не треба пуно зборити, иако је дуго скривано, сад је све познато.
Kао што је позната чињеница ко су биле усташе, а ко њихово цвијеће тако је познато ко су били партизани, односно којег је то народа са ових простора било највише у партизанима. Већину у народноослободилачком покрету, све вријеме рата, чинили су Срби (процјене су око 45 одсто). До 1943. године у партизанским бригадама могла су се наћи само српска имена и презимена, са једва понеким Далматинцем, јер је Павелић Далмацију поклонио Италији, а онда су се они борили за враћање у састав Хрватске и/или Југославије, али не и за комунизам. Од 1943. године, када се увиђело да ће Силе осовине изгубити рат, ситуација се почела мијењати, па има све више Јоза, Јосипа, Џемала или Сафета, да би на крају сви одједном били у партизанима. Да није тужно, било би смијешно. Уосталом, споменици херојима народноослободилачке борбе најбољи су свједоци ко је био гдје и с ким.
Треба истаћи да, осим што су били организовани у НОП-у, Срби су били, под командом генерала Драгољуба Михајловића, и у Југословенској војсци у отаџбини или Равногорском
четничком покрету. Осим Југословенске војске у отаџбини, која је била регуларна оружана формација, која је основана 11. маја 1941. године, као снага одана југословенској краљевској влади у избјеглиштву, постојале су и друге савезничке формације (самозване „војводе“), попут четника Kосте Печанца, Недићева жандармерија, Љотићевци, итд. По завршетку рата, комунисти на челу са Титом стрпали су их све у исти кош, крстили их четницима=издајницима и изједначили са усташама. Та пракса задржала се и до данас код (анти)фашиста који прослављају Дан ЗАВНОБИХа. Све у свему, у два антифашистичка покрета, у биткама и логорима, скоро пола милиона српских жртава. По попису становништва из 1964. године, у Другом свјетском рату погинуло је четири пута више Срба него Хрвата, а десет пута више Срба него Муслимана. О фашистима и антифашистима толико!
Братство и јединство?!
А како се то баштинила антифашистичка идеологија у ФБиХ могли смо видјети и 1. марта 1992. године, када су из братство-јединствене тада Југославије похитила „браћа“ да направе себи „братство-јединствену“ БиХ са све Муслиманском декларацијом као уставом! А данас о томе најбоље говоре имена улица у Сарајеву. Десетине улица и тргова у том граду некада су носиле имена партизанских хероја. Међутим, пошто су то била српска имена и презимена, попут Војислава Kецмановића, Славише Вајнера Чиче, Васе Мискина Црног, Младена Стојановића, Саве Kовачевића, Пера Kосорића… или бригада и догађаја из НОБ-а, попут 20. романијске ударне бригаде, Партизанске стазе, Пионирске, Булевара АВНОЈ-а, Братства и јединства итд, итд, данас су они замијењени „херојима“ и симболима из протеклог рата, неријетко оним који су, или под којим су, чинили злочине над српским становништвом. Тако имамо улице и тргове назива: Алије Изетбеговића, Нусрета Шишића Деде, Младих муслимана, Зелених беретки, Златних љиљана… О братству и јединству толико!
Ево, не знам…
И тако, декларисани фашисти постадоше они који штују идеје антифашизма, наравно у својој перцепцији и режији, а вјековни борци за слободу индолентни према ономе за шта су највише заслужни. Не знам јесу ли смјешнији ови што се у својој погубљености повијају како вјетар дуне и не знају да ли би десно или лијево, или ови који имају све, а олако се одричу тога. Можда ће једног дана на застави Бошњака писати ћирилицом ЗАВНОБИХ, као што данас имамо Kотроманићеве љиљане?! Било како било, ЗАВНОБИХ припада историји и треба га посматрати у свјетлу тадашњих догађаја и околности, али искључиво чињеница о којима писасмо. Свака друга интерпретација само распирује овај међунационални религијски хладни рат и продубљује ионако никакве односе у овој немогућој држави.
Милош Маловић
