Свети краљ Милутин; преподобни Теоктист (Драгутин Немањић) и Јелена Анжујска, краљица српска

Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог краља Милутина, те преподобног Теоктиста (Драгутина Немањића) и Јелену Анжујску, краљицу српску.

Свети краљ Милутин (1282 – 1321) син Уроша I и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи вјеру своју и народ свој.

Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успјешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао. Сазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, (Трескавац, Грачаница, св. Ђорђе у Нагоричу, св. Богородица у Скопљу, Бањска), он је зидао цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, на Светој Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. године. Тијело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светога Краља“.

Тропар (глас 3):

На Земљи си свом душом заволио Христа и Његове си заповијести сачувао. Као ријека си богато напојио сиромашне милосрђем, сачувавши свој народ. И гроб са твојим моштима мирисна исцјељења свима подаје: Зато те молимо, Свети Милутине, испроси душама нашим велику милост.

Преподобни Теоктист – Стефан Драгутин Немањић (1276-1282)

Краљ Драгутин је преузео пријесто од оца Уроша, али само послије неколико година владања, пријесто је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у сјеверне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, гдје је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом, Драгутин је војском ударио на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. Послије ове авантуре властела његове државе га је смијенила и на пријесто довела његовог сина Владислава II. Драгутин је био на српском пријестолу релативно кратко вријеме (од 1276 – 1282. године). Много је помагао цркву и живио строго, готово испоснички. Поред осталих подигао је и цркву св. Ахилија у Ариљу и ту је сачуван његов портрет из 1296. године. Прије смрти Драгутин се замонаши и узе име Теоктист. Његов омиљени духовник био је Старац Галактион са Јордана. Остатак живота провео је испоснички и чинећи многа добра дјела. У дому својему израђиваво је свештене сасуде које је поклањао црквама.  Бринуо се о чистоти вјере и многе невјерне обратио у хришћанство. Али тек по смрти Теоктистовој открило се колико је заиста био блажен овај свијетли муж. Када су дворјани хтели да га омију, видели су да је читавог живота испод свечаних одора носио оштру ланену хаљину и појас од сламе који му се дубоко усијекао у тијело. По својој жељи сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови.

Тропар (глас 4):

Божанским страхом као огњем си распалио своју душу, очистивши је покајањем и украсивши је кротошћу и смирењем. Зато си доспио ка невечерњој Свјетлости, Господу Христу, преподобни оче Теоктисте, и сада тросунчаном свјетлошћу озарен, на небесима ликујеш. Моли се за нас, који са вјером поштујемо свијету успомену твоју.

Јеленa Анжујскa, краљица српска

Извор: Vikipedia

Супруга благовјерног краља Српског Уроша I (1243 —1276), поријеклом Францускиња. Постала света мајка светих синова: краља Драгутина и краља Милутина. Живот свој провела као узорна и богомудра хришћанка. Била је паметна и оштроумна, у ријечима строга, али у срцу добра, побожна и изобилно дарежљива. Послије смрти свога супруга блажена Јелена се сва предала подвизима побожности: сиротињу је збрињавала и издржавала; манастире и цркве зидала и помагала; о љубави и слози синова својих се старала; о заштити и васпитању народа свога се бринула, о страху Божјем се свагда старала. „Несмућене душе и кротка срца увек је Богу молитве приносила“, каже за њу животописац њен и њених синова, Свети архиепископ Данило II. Од свога труда и имања она подиже дивну задужбину своју, манастир Градац на Ибру и посвети га Благовјештењу Пресвете Богоматере. Она такође својим трудом подиже школу и сиротиште за женску дјецу у свом дворцу Брњацима (на горњем Ибру). Пред смрт, у дубокој старости, богољубива краљица се замонашила, добивши на монашењу име Јелисавета. Монаштво прими у цркви Светог Николе у Скадру, коју она бјеше подигла и украсила. Упокојила се Света Јелена у свом двору у Брњацима на Ибру, и била погребена у својој задужбини манастиру Градцу. Сахрани су присуствовали њен син Св. краљ Милутин, архиепископ Српски Сава III из Пећи, епископ Бањски Данило и епископ Рашки Павле. На њеном погребу је била и безбројна сиротиња, коју је ова милостива краљица хранила и издржавала. Након три године њено свето тијело би обретено нетљено. А обретење би послије њеног чудесног јављања епископу Рашком Павлу, кога је Света Јелена поштовала за живота као свог рођеног оца. Епископ Павле је уз молитве и пјесме извадио тијело Свете Јелене и положивши га у кивот ставио у храму манастира Градца испред иконостаса. Света Јелена је са својим светим синовима обновила и манастир Светог Срђа и Вакха на ријеци Бојани код Скадра.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 12. новембар / 30. октобар.