КОМАР: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ГРОБЉА СУ КОНТИНУИТЕТ СРЕДЊОВЈЕКОВНИХ НЕКРОПОЛА СТЕЋАКА

Др Горан Комар, један од најпознатијих палеографа и епиграфичара у Срба данас, и ове године је руководио седмом по реду Школом палеографије, која је одржана у Требињу 4. и 5. новембра. Школа се одржава у организацији Српског удружења „Ћирилица” из Требиња, а овог пута окупила је учеснике са Пала, из Бање Луке и Никшића, претежно студенте српскога језика са тамошњих факултета.

Програм Школе састојао се од предавања др Комара о „Развојној линији српског православног обрасца у Босни и Хуму/Херцеговини”, али и од теренског рада са полазницима Школе. Том приликом учесници су посјетили некрополе стећака у Турментима и Тулима, као и црквиште у Орашју недалеко од Требиња.

У оквиру програма Школе организована је и посјета Народној библиотеци у Требињу, Манастиру Тврдош, библиотеци Задужбине „Кнез Мирослав Хумски” као и Музеју Херцеговине. Млади палеографи су имали прилику и да посјете трибину „Двије-три ријечи о ћирилици, роде”, одржану у оквиру манифестације „Дучићеве вечери поезије”. Програм овогодишње Школе палеографије затворило је предавање мср Душана Пејића, вишег асистента на Катедри за србистику Филозофског факултета у Палама, на тему „Улога Дубровника и Херцеговине у нормирању српског језика”.

Др Горан Комар (фотографисао Д. Пејић)

За портал „Буђење” др Комар говорио је о својим епиграфичким истраживањима у Босни, о изазовима са којима се сусреће на терену, о мрежама сарадника као и о важности одржавања Школе палеографије.

Да ли сте истраживали у Босни или конкретно у Сарајевско-романијској регији и до какавих открића сте дошли?

Комар: За предјеле Сарајева и Пала вежу ме и дјетиње успомене. На страну чињеница што сам рођен у Сарајеву. Као дијете, зимске распусте сам проводио у томе граду и Палама, каткад на обронцима Јахорине. Тада сам са једва десетак година први пут видио Земаљски музеј Босне и Херцеговине и његове средњовјековне експонате, а будући склон бјежању од безбједних и строгих окриља које је наметала моја бака Даница, дошао сам у прилику да на Палама у околини тадашњег хотела „Стамбулчић” видим и гробља са стећцима. Не знам да ли је то утицало на опредјељење за моја бављења ћириличким споменицима са којима сам започео 1994/96. године.

Да ми је неко рекао да је могуће да ћу послије двадесет година истраживања у Херцеговини прећи на просторе Босне, ја бих то тада одлучно одбио. Ипак, Босна ме је привукла магнетском снагом. Херцеговина је препуна споменика међу којима неки спадају у највредније надгробне споменике у Срба и по ликовности и по важности епитафа (нпр. Полихранија у Величанима – Попово поље), али Босна показује исте карактеристике укупног свог споменичког насљеђа средњег вијека. И у Босни се сусрећемо са једнако присутним свештеним комплексом обиљеженим гробним гомилама, некрополама стећака и раним и најранијим српским црквиштима сазданим у суво. Српска православна гробља вежу се органски уз овакве локалитете и може се уочити и овдје, на територијама босанских градских центара, како је српски народ посвојио древна гробишта из старине. Тај народ је тиме исказао континуитет укопа у веома стара укопавалишта чак и онда када је као усељенички, гоњен притиском турских освајања, стизао на њему нове територије.

Дакле, желим да подвучем, да је и наша вриједна антропогеографска школа можда учинила један пропуст несагледавањем културолошког оквира и контекста миграција које су заиста биле интензивне послије средине 15. вијека. Наиме, фаворизован је један поступак који бих могао означити као типолошки. Занемарена је чињеница кретања у окриљима једног истог, цјеловитог културног и црквеног простора Срба, чија су се помјерања догађала углавном од истока ка западу. Ове фамилије стизале су на културни простор који је у оном свом најупечатљивијем сегменту – укопавалишту, гробљу, представљен истим типом гробног споменика, споменика са истовјетним ликовним представама и словом и он није могао изазвати анимозитет. Када се томе дода чињеница да су свугдје преостајали „старинци” и црквишта са јасно назначеним полукружним апсидама, тада је јасно да су Срби на простору свог етничког досега задржали непрекидност своје народне и црквене развојне линије. И они су на измаку 19. вијека једина саставница унутар босанског клупка која је задржала ћириличко писмо. Сви други су прихватили други систем писма.

Такву слику показује врло изразито подручје између Рогатице (Горњег Подриња) и Сарајева. То је подручје у којем су се додиривале владарске куће русашке господе, али могли бисмо указати на одређене посебности материјалног насљеђа богате културне производње на предјелима које су углавном запремале велможе из куће Павловића. То је, најприје, присуство јако масивних надгробних споменика какве можемо видјети на Павловцу, око Гласинца, на Лађевини… Познати су примјерци стећака на Лађевини од којих су два одвучена у врт Земаљског музеја у Сарајеву. И сада се тамо налазе. То су огромни сандуци лишени било каквих украсних детаља, али, ови који припадају војводи Миотошу и његовом господару Влатку Влађевићу, снабдјевени су опсежним епитафима који по моме увјерењу крију исказ велике важности. Предјели око Сокоца су такође препуни стећака. На њима смо посљедњих мјесеци успјели и у налажењу и читању посве новог епитафа – непознатог науци. Налажење овог писаног споменика је заслуга проф. историје Томислава Тамбурића, са којим сам имао задовољство сарађивати.

Важно је напоменути да је Босанско Подриње простор са мноштвом црквишта и некропола стећака које тек треба истраживати. У посљедње вријеме, ја сам са Угљешом Скоком и Синишом Ћехом из Чајнича објавио књижицу средњовјековних споменика Чајнича. Број новооткривених некропола везаних за црквишта и манастиришта је импозантан. Готово невјероватан. Ова сакрална мрежа свједочи у свим селима, па и оним најзабаченијим, присуство црквица и гробаља у средњем вијеку и ја данас знам да је у дубини Балкана један општежитељни тип монашких заједница силом прилика замјењиван тзв. скитским. Зато су кањонске стране и засјеци босанских ријека препуни трагова монашких боравишта, насеобина и манастира.

Др Горан Комар обучава полазнике Школе палеографије (извор: Д. Пејић)

Којим методама се користите у својим истраживањима? Са каквим проблемима се суочавате у теренском раду?

Комар: Навешћу један сликовит примјер. Прва Школа ћириличке палеографије одвијала се управо на простору Рогатице и Сокоца са доста амбициозним итинерером. Наиме, од локалитета у брдима на територији Рогатице, прешли смо на Гласиначко поље и знамениту Црквину, да би се одатле пребацили у Гламоч. Приликом посјете Црквини, припремио сам извјесну вјежбу тражећи од учесника Школе да покушају пронаћи натпис на споменику који лежи у саставу велике некрополе. Дакако, ја сам га претходно пронашао. Натпис који лежи на дужој страни сандука средње величине у централном дијелу некрополе, у науци је проглашен изгубљеним. И од стране најактивнијих истраживача 20. вијека: Бешлагића и Вега. Нико од учесника Школе није успио у проналажењу натписа. Овом демонстрацијом, ја сам свим учесницима желио указати на један велики практични проблем. Догађа се, наиме, да редакције научних часописа захтијевају фотографије натписа средњег вијека које желимо објавити. Најчешће, такве фотографије није могуће обезбиједити на начин да су на њима видљиви словни знаци. То се дешава због оштећености и „исплићалости” слова процесом хемијског растакања материјала. Због тога сам у свом раду, настојећи да ријешим проблем презентовања натписа, прилазио поступку испуњавања меканом кредом усјека длијета – словних знакова, а онда, снимању натписа из средишње позиције. Дакако, негдје су опширни натписи захтијевали да се снимају по сегментима како би се у што већој мјери избјегла појава аберације слова у окрајним дијеловима. Касније, натпис сам преносио на паус папир и послије „чишћења” подлоге добијао искључиво линије слова. Увјерен сам да је највећи број погрешки у тумачењима натписа средњег вијека од стране ранијих приљежних научника почињен због прекомјерног ослањања на гипсане одливке.

Да ли успијевате да организујете мреже сарадника на терену и колико су оне битне? Да ли се повећава број истраживача натписа на средњовјековним споменицима?

Комар: Огромну пажњу поклањамо развијању мреже сарадника. То су људи који и сами истражују и сакупљају. Без њих се не може и не смије. У основи то јесте образац на којем је устројена српска најтрајнија и најважнија установа – Матица српска. У њој има мјеста за све који доприносе. Велики проблем код нас лежи у појави етаблирања одређеног профила научника који дјелују затворени у своје еснафске организације.

Предавање др Комара (извор: Д. Пејић)

Колико сте задовољни досадашњим школама палеографије? Да ли би убудуће нешто требало промијенити или иновирати у вези са одржавањем Школе?

Комар: Школа ћириличке палеографије се, ево, одвија већ седму годину захваљујући упорности професорке Весне Андрић из Требиња, гдје је сједиште организације „Ћирилица”. Вјерујем да ћемо са Школом наставити и наредних година. Вјерујем, такође, да су учесници задовољни јер им се пружа прилика да својом руком дотакну споменике какав је нпр. онај монахиње Марије код Стоца који је настао 1231. године. И дакако, много других које смо за седам година посјетили. Ова Школа треба да се организује као вишедневна и да укључи програм тренинга.

Аутор: Душан Пејић

Др Комар са учесницима Школе палеографије (фотографисао: Д. Пејић)