Милунка Савић- хероина Великог рата
Извор фотографије: Printscreen /Instagram/savic_milunka
Сваке године у новембру цијела планета обиљежава годишњицу од краја Првог свјетског рата, сукоба каквог до тада свијет видио није, који је нажалост био само увертира за онај најстрашнији у историји човјечанства, Други свјетски рат. Ми, Срби смо један од најзаслужнијих чинилаца за ту велику и насушну побједу добра над злом у Великом рату. Осим годишњице те велике побједе, ми се сјећамо, сходно жртвама које смо поднијели, и половине становништва коју у тој побједи изгубисмо, толиких литара српске крви која напоји европско тло и поможе му да обори зло што се над њим надвило.
Како и приличи времену у коме живимо, тако нам је и сјећање краткотрајно и селективно те се својих Великих сјећамо само понекад. Тако ће нам ових дана како и приличи годишњицама на телевизијским каналима пуштати емисије о рату, његовим страхотама и јунацима који су се током рата истицали.
Тако ћемо, врло вјероватно на некој од фреквенција видјети нешто о Милунки Савић- хероини Великог рата и Српског народа.
И сама сам се, једног новембарског недељног поподнева упознала са ликом и дјелом Милунке Савић, преко малог екрана. Чула сам причу о жени која се претварала да је мушко само да би отишла у рат од кога су и мушкарци бјежали. На прву сам остала зачуђена. Нисам била саблазнута али ни одушевљена. Ипак, пожељела сам да сазнам више.
Извор фотографије: Srbija Danas
Милунка Савић рођена је негдје око 1890. у селу Копривница код Рашке. Тек што је стасала и упознала живот, Србија је устала у коначну одбрану свих својих територија од Турака. Милунка се у Први балкански рат јавила претварајући се да је мушко, како би свог млађег, још нејаког брата поштедила страхоте рата. Пошла је умјесто њега, ријешена да сачува своје огњиште и живот на њему. Газила је по ратиштима, копала ровове, била рањавана неколико пута и имала само један страх који је са собом носила. Да не буде рањена у груди! Али не због страха од извјесне смрти и компликација. Већ да не би открили да је жена! Нису Милунки ништа могли ни Турци ни Бугари, она се само плашила да не виде да је жена. А ни по чему се није могло ни наслутити. Све страхоте рата преживљавала је равноправно са свим мушкарцима. Када су, годину дана након што је ступила у војску, открили да је женско, нису је могли вратити назад јер се већ била исказала као храбар војник и велики борац. Добила је неколико одликовања и из два балканска рата изашла као каплар.
Већ годину дана касније, Србија је нападнута са свих страна. Велики рат ломио се преко њених леђа. А Милунка Савић је опет била у првим борбеним редовима. У Гвозденом пуку. У оном, са којим је донијела побједу Србији на Брегалници против бугарске дивизије. Када је на почетку рата дошла по свој војни распоред војвода Радомир Путник захтијевао је да буде болничарка, али је она одлучно тражила пушку. Учествовала је у свим великим биткама које је Србија водила и заједно са својим пуком преживјела страхоте повлачења преко Албаније.
Тек је у Бизерти, у Сјеверној Африци, док је лежала у болничкој постељи, постала свјесна својих подвига и успјеха. Била је веома популарна јер је била једина жена војник у свим савезничким војскама. Након опоравка, вратила се на Солунски фронт и једне прилике сама заробила 23 бугарска војника. Још је једном била тешко рањена и дуго се у Солуну опорављала од те ране. Ипак заједно са својим пуком ушла је у Србију и ослобађала педаљ по педаљ њене територије.
Послије рата, одликована је са двије Легије части француске војске, француским Крстом са златним палмама, одликовањем Велике Британије и Руског Царства као и Обилићеве златне звијезде за храброст, Сребрне звијезде и Карађорђеве звијезде.
Послије рата бавила се шивењем и једва прехрањивала породицу. Родила је једну ћерку а усвојила је и одгојила преко тридесеторо дјеце.
На десету годишњицу од побједе у Великом рату, Француска је приређивала велику прославу и Орјент експрес, чувени воз, стао је у Београду како би се чланови делегације позване на прославу у Паризу укрцали. Милунка Савић стајала је на жељезничкој станици и испраћала оне који одлазе, а онда ју је опазио француски амбасадор и наредио да чувени Орјент експрес сачека, док Милунка не буде спремна да и она пође у Париз. То је био једини пут да је овај воз каснио.
Током Другог свјетског рата, Милунка је од свог стана формирала болницу у којој је лијечила рањенике, онолико колико је могла. 1972. године додијељен јој је стан у коме је 5. октобра 1973. године преминула. Сахрањена је на Новом гробљу а тек 2013. године, њени посмртни остаци пренесени су у Алеју великана.
Све досад написано, осим о Милунки Савић, рекло нам је много тога и о нама. Ми смо народ који рађа храбре, честите и велике људе. Али ми смо народ који све такве веома брзо заборавља. Милунка је послије Великог рата живјела горе него у рату. Заборављена од својих. И све што је добила, биле су мрвице у односу на њену храброст, чојство и ратне подвиге. И данас, када живимо мир и имамо неке боље услове, тек се неки спорадично сјете ове истинске хероине нашег народа и ове планете, жене која се бескомпромисно до посљедњих атома сопствене снаге борила против зла. Милунка је све осим тога заслужила. Вољела бих само знати, колико је Милунка још крви требала источити, колико јој је још метака тијело требало прогутати, да је њен народ поштено запамти.
Јована Мишикић