Лед Цепелин: „Степенице ка рају”

Постоје рокенрол композиције које су, несумњиво, више покушај да се искаже виртуозност и стваралачко умеће (аутора, певача или групе), него жеља за подилажењем укусу најшире публике и стицању нових поена на листама популарности. Потреба истинских рокера да докажу како свој успех нису засновали на пуком понављању дванаест музичких тактова, преузетих од блуза, него да у свему постоји и суштински осећај и потреба да се ствара нешто комплексније и вредније, резултовали су албумима попут: „Оркестра усамљених срдаца наредника Пепера“, опере „Томи“ групе „Ху”, или музике бендова као што су: „Џетро Тал”, „Муди Блуз”, „Пинк Флојд”, „Емерсон, Лејк и Палмер”, „Јес”…

Испоставило се, срећом, да је публика увек умела да испрати ту уметничку жељу и, за разлику од оклевања које су према дугачким композицијама исказивали музички уредници, прихватала је овакве покушаје отворена срца. У ову врсту композиција свакако треба уврстити и „Степенице ка рају“ („Stairway to Heaven“) групе Лед Цепелин („Led Zeppelin“).

Група „Лед Цепелин” оформљена је 1968, а сачињавали су је: гитариста Џими Пејџ, певач Роберт Плант, басиста Џон Пол Џонс и бубњар Џон Бонам. Многи их сматрају зачетницима, такозваног хеви-метал правца, мада им корени сежу дубоко у блуз. Сва четворица били су доказани музичари, чланови многих група, а своју прву турнеју одрадили су под именом „Њу Јардбердс” (New Yardberds”). Сам Џими Пејџ у то време је већ спадао у елиту британских гитариста, заједно са Ериком Клептоном, Џефом Беком, Миком Тејлором, Питом Таусендом из групе „Ху”… Интересантан је и податак да је име „Лед Цепелин” смислио управо Кит Мун, бубњар групе „Ху”. Вероватно не без разлога, пошто су „Ху”, свакако, претече музичког правца којем су се приклонили Пејџ и компанија.

Али, вратимо се „Степеницама…” Према Пејџу, ова композиција изражава „кристализовану суштину групе”. У интервјуу Дејву Шалпсу, уреднику „Траузер преса”, насталом 1977. у САД, Пејџ објашњава настанак композиције: „Још увек чувам радни снимак који смо направили у једној кући у којој смо сви живели, и већину времена проводили заједно. Написао сам је претходне вечери са Џоном Полом, са свим променама и осталим детаљима, тако да смо већ наредног дана могли да снимамо. Постојао је само један део на који смо морали да се враћамо. Из неког необјашњивог разлога, Бонзо није могао ритмички да се уклопи у део који је свиран на гитари са дванаест жица”.

RollingStone/ Џими Пејџ, Џон Бонам, Џон Пол Џонс и Роберт Плант, 1969. године

„Остало је текло прилично брзо. Док смо ми разрађивали музику, Роберт је бележио текст. Мислим да је три четвртине урадио на лицу места. Није уопште морао да размишља о речима. Просто невероватно… Добро смо пазили да је не објавимо као сингл (сигурно би морала да буде скраћена на 3-4 минута). За нас је то био огроман корак унапред”.

„Степенице ка рају” објављене су на четвртом албуму „Цепелина” и врло брзо постале лектира за сваког ко је барем накратко одлучио да се дружи са гитаром. Интернет као најраспрострањеније савремено средство комуницирања, преплављен је најразличитијим верзијама „олакшаног” нотног записа ове композиције.

Интересантан је податак да је прво извођење „Степеница ка рају“ дочекано прилично хладно. Све се дешавало у Алстер холу, у Белфасту, 5. марта 1971. Према сећању Џона Пола Џонса, публика баш и није била претерано импресионирана. „Као да је свима било до суза досадно, и као да су једва чекали да се догоди нешто ново“. Срећом, ствари су кренуле другим током а „Степенице…“ су ускоро постале музички заштитни знак групе. Остале су то и до данас. Чак и пошто су се Пејџ, Плант и Џонс разишли (1980). Џон Бонам је, нажалост, преминуо те исте године.

Извор: Политика/Слободан Самарџија

Насловна фотографија: deviantart.com