Набуџена Национална класа

Југословенска кинотека посљедње двије године дигитално обнавља старе југословенске и српске филмове. Идеја је да се филмска трака ограниченог рока трајања претвори у нови дигитални формат. То значи да постоји реална могућност да ћете лакше наговорити своје дијете рођено у овом  миленијуму да некад погледа и нешто из прошлог, а што има модеран и прилагођен визуелни капацитет и за шта неће рећи „да је сувише старо да би се гледало“, или да изгледом више подсјећа на ултразвук него на играни филм.

Слиједи кратка вожња кроз нови-стари филм.

Пише: Стефан Ратковић

О дигитално рестаурираној „Националној класи“ Горана Марковића могло би се говорити као о потпуно новом филму, или како то сугерише презиме једног од иницијатора дигиталне рестаурације (Зеленовић) као о филму који је постао поново млад, изоштрених боја или речено једном од омиљених ријечи протагонисте – набуџен.

И заиста, Драган Николић, млад и здрав као ружа, толико је здрав да не може чак ни да избјегне војни рок. Фићо је свјеже лакиран и изгланцан, Нови Београд је још увијек нов, фасадна опека Факултета драмских уметности сија. Све као да се поново догађа у овоме тренутку. У ритму Симјановићеве музике, пали се машина од 785 кубних центиметара и крећемо у вожњу. Филмско вријеме почиње, логично, од понедјељка.

Kарактер Бранимира Митровића (Николић) је представљен већ у чувеној шпици. Поносни је носилац надимка Флојд као тркач у националној класи, „спава до подне“ што највише мрзи његов намћорасти отац, „лудо вози“ што плаши његову мајку домаћицу, али је и „даса у екстази“ и женскарош са солидним фидбеком љепшег пола. Тренд џингловских освртања кроз читав филм додјељује суперхеројску ауру (у неколико сцена у дискаћу пуштају се аутентичне пјесме снимане за филм које се очигледно реферишу на Флојда) лику који није изузет нити из једне сцене.

Начин кретања сићушне и економичне Заставе 750 кроз саобраћај метафора је Флојдовог кретања кроз живот. Динамично, са претицањима, уз многобројна провлачења и увлачења, избјегавања, ризично и без освртања уназад. Ентеријер његовог аута је тјескоба у коју је лик сатјеран – дато му је седам дана да ријеши све проблеме у животу. Међутим, умјесто да их се систематски ослобађа, околности су такве да се они почињу непланирано умножавати и укрупњавати попут јутарњег саобраћаја на Бранковом мосту.

У уласку у коштац са све више проблема који га блокирају на амбициозном путу преласка у вишу тркачку класу од националне, уз услов избјегавања војног рока, могуће женидбе и набављања „кинте“ за нове гуме за суботњу трку, његова судбина перфидно постаје донкихотовска. Поред бројних вјетрењача, непланирано добија персоналног асистента и пратиоца Санчо Пансу у виду простодушног и несоцијализованог Милета (Богдан Диклић)  поред Росинантеа – жутоцрног фиће са бројем 12.

Онда када ствари почињу да се слажу, све се више назире да рјешења баш и нису у складу са очекивањима главног лика што даје на снази његове личне трансформације. Он све више постаје канонизовани Бранимир Митровић, а све мање луцидни Флојд.

У том смислу, „Национална класа“ је показна вјежба или студија случаја које су посљедице наших амбиција ако се усудимо да покушамо пређемо у вишу лигу. Прича о недосањаном сну једна је од главних окосница филма и аутор је врло сликовито представља на примјерима дјевојке Сенке која након што падне пријемни за глуму отрчава далеко, далеко, остављајући иза себе неразјашњене дугове уз егзистенцијално, али и афективно Оливерово понављање питања  – Зашто?

Стилски, сцене комичних саобраћајних незгода на улицама, попут Милетове прве вожње, или сударања застава на мјестима гдје је до малоприје био паркиран Флојд (што такође описује одсуство Флојдове бриге за остале, што је и младалачки синдром), а нарочито у сценама коначне трке вуку снажну референцу на култну комедију Жака Татија из 1971. Trafic.

Нове гуме за фићу својеврстан су чеховљевски пиштољ драме у филму. Успјех набавке и чувања новца за њих имплицитно одређује и судбину његовог тренутног емотивног односа са једне, те исход трке са друге стране. Претпосљедња сцена филма, је гозба, што је ауторски печат у смислу фабуле (сличним сценама обилују или завршавају филмови Мајстори, мајстори, Сабирни центар, Тито и ја, Турнеја) .

Ремастерована верзија, поред јаснијег Марковићевoг камеа, има и своју спољашњу симболику. Филмска трака је избављена из флојдовског временског тјеснаца и архивирана је у вјечности. Другим ријечима, може се рећи Флојд је коначно изашао из националне класе.