Ја у Шумадију, кад тамо – Кал’новик!
Већину свог живота, од ових „дваес и пет” година што имам, живим у Источном Сарајеву као дијете двоје сарајевских Срба, избјеглица и повратника у ово наше најдраже Сарајевско поље. Како то бива с годинама, дијелећи дјетињство, школску клупу, игралиште, а онда касније и кафану, спознам ја да су неки међу нама Кал’новчани. Посебна нека сорта људи, кажу ми, дошли код нас и сад су ту, ваљда с нама. Можда је то као у оној игрици „Among us” („Међу нама”), али их ја не знам препознати јер ми изгледају исто као ми, раде све исто што и ми, само они некако постану директори, а ми остали – јок. Да оставим шалу на страну, макар на кратко, одавно код нас постоји тај мит о старосједиоцима и људима који су дошли из Калиновика, и неријетко је тај мит инспирација многим шалама и пошалицама међу људима у нашем граду, били они Кал’новчани или не.
Е тако и ја, цијели свој живот слушам, смишљам и говорим шале и вицеве на рачун Кал’новчана, стварајући привид постојања неког антагонизма међу тим неким нама и тим неким њима. То најбоље знају моји пријатељи који су поријеклом из Калиновика, а које волим понекад и више него ове који нису из тог митског мјеста. Мислим да сам у једном тренутку у њиховим очима постао оличење шале на рачун Калиновика, која их не може заобићи ни у једном нашем сусрету. Елем, навикао сам ја да су они свуда око нас и да се морам помирити са њиховим постојањем ту око себе у Лукавици, у Источном Сарајеву, ма ево и у Сарајевско-романијској регији, али даље од тога…
Побјегнем ја прије пар дана са пријатељима, колегама са посла, у Крагујевац. Ниједан од нас није из Кал’новика, замислите то. Идемо у посјету Филолошко-умјетничком факултету, наш Дуле брани рад о мотиву Србије и српским темама у Кандиној поезији (Боже ме сачувај, ништа ме не питајте) и, наравно, да видимо и обиђемо Шумадију. Искористисмо дане и слободно вријеме да посјетимо културно-историјске знаменитости Крагујевца, прошетамо центром града и наравно да испробамо ракију и вино у познатим кафанама „Стара Србија” и „Балкан”.
Посљедњи дан нашег путовања, устанемо рано и запутимо се ка Шумарицама, мјесту натопљеном крвљу наших предака, које су свирепо стријељали Нијемци у Другом свјетском рату. Долазимо на паркинг, паркирамо се и крећемо полако ка Музеју. Долазимо, хватамо за врата, кад, закључано. Жао нам. Читали смо много о музеју, радовали се да обиђемо поставке, видимо историју поближе како бисмо о њој свједочили у будућности. И тако, благо потиштени, кренемо назад да видимо шта даље, како ћемо до споменика „Птице сломљеног крила”, који је некако погрешно добио назив „Пето три”.
На путу до путоказа, који се налази близу мјеста гдје смо паркирали, сретнемо млађег момка, храни два кучића и покушава их учити да се не туку око хране. Он нас упита јесмо ли хтјели у Музеј, и на наш потврдан одговор рече како ће нам он отворити. Слушам ја тих неколико његових ријечи, говори екавицу, али нешто ми познато. Као да ми се упали неко шесто чуло. Убрзо кренусмо ка Музеју, па ми побјеже мисао. Отвори нам он врата, поче палити свјетла и онако успут нам крену објашњавати о сликама Петра Лубарде, које су ту изложене, и, корак по корак, настави нас водити кроз музеј.
Упита успут одакле смо, опет екавицом и опет као да мало запјева тај неки акценат који код мене наново пробуди исто оно чуло са паркинга. Рекосмо му да смо из Републике Српске, из Српског Сарајева, кад каже он – Па и ја сам са тих простора. Чуј, па одакле? Каже, ми смо избјегли из Горажда кад је почео рат, а моји су иначе поријеклом из Калиновика. Рече ово „Калиновика” са поносом каквим то само они знају. Без обзира гдје били, знају свој коријен, поријекло и њим се поносе. Нешто што смо многи од нас временом изгубили. Али да их не хвалим сад, мислиће да сам болестан, боље да наставим причу.
Веле да је златна која за зубима остане, али мени некако побјеже, па се нашалих како је Рогој био као Монт Еверест прије него ли га Кал’новчани утабаше, а онда и о розом Кал’новчанину, а на моју срећу он схвати да нисам злонамјеран, те нас све зближи мало шале и на тај рачун. Негдје на пола пута кроз Музеј, схватим да ми нисмо платили карту и упитах га за то. „Ма нема везе, наши смо”, и настави нам детаљно и јако лијепо показивати све што Музеј има, какву причу прича, те нам одржа исцрпно предавање о том страшном 21. октобру 1941. године. По изласку, свима нам поклони по једну брошуру Музеја, да понесемо као успомену са собом.
Понуди се да нам прави друштво у остатку обиласка огромног Спомен-парка „Шумарице”, што ми најтоплије прихватисмо. Успут размијенисмо још коју шалу о Кал’новику кад нас он замоли да сачекамо и врати се у Музеј. Неколико минута касније иде и носи папир, даје Дулету пропусницу да можемо аутом ићи до Споменика јер: „Велики је парк, уморићете се пјешке, ваља вам путовати касније”. Сједнемо у аута и пратећи њега и дођемо до споменика. Поклонисмо се страдалим прецима и настависмо наш разговор. Сјајан лик, доктор умјетности, докторирао у Београду и вратио се да ради у Крагујевцу, гдје је одрастао. Разговарали смо сигурно још сат времена док смо обилазили све споменике и поставке овог великог парка. За крај, како смо мислили тада, обишли смо храм посвећен Светим новомученицима крагујевачким и ту нам је испричао и нешто о светињи и занимљивостима које су везане и за њу и за цијели парк. Али нећу сада писати о парку, то је посебна тема, а и Гордан је, историчар, био са нама, па је он и бољи и компетентнији од мене да пише о томе.
Спремисмо се да кренемо и размишљамо гдје јести, а он нам предложи хотел ту оквиру парка, хотел „Шумарице”. Одлучимо ту да једемо, позовемо и њега и он прихвати. Долазимо до хотела и у башти ресторана гледам оне као сунцобране што се извлаче, а на којима пише име хотела. И нећете вјеровати, не пише „Шумарице”. Одмах смо се сви насмијали, а он се покуша мало бранити како је то у склопу хотела „Шумарице”, но на сунцобрану не пише ни више, ни мање него – Хотел Зеленгора.
Сједнемо, наручимо доручак и наставимо разговор. Прича нам он како су морали отићи у избјеглиштво и док му је отац био на ратишту, они су се ту настанили у близини Крагујевца и како тако почиње његов пут ту, у Србији, у Крагујевцу. Бацисмо коју и о политици, школовању, вриједностима, младим, старим, четницима и партизанима и проведосмо ту још много зрна пјешчаног сата. Схватимо да је вријеме да идемо, захвалимо нашем домаћину и у знак захвалности пробамо да га макар тим доручком частимо, али не. Он је већ тамо јавио да је то плаћено. Ни то мало нам не даде да се тако макар једним дијелом одужимо за изванредно гостопримство које нам он понуди и даде. На путу назад, рече нам како је ожењен, чека да му се роди кћеркица, те му од срца пожељесмо срећу и „да је жива и здрава”. Он нас, као прави пријатељ, упути куда да брже изађемо на пут за Тополу, гдје смо се даље запутили и пожели нам срећан пут. Руковасмо се, посједасмо у аута и полако кренусмо.
Нисам могао ни тада, а ево не могу ни сада док ово пишем да се отргнем осјећају који имам у себи. Врати ми се нада у људе, да смо и даље топли, да пружимо руку, упутимо благу ријеч, да смо спремни своје вријеме одвојити да другима уљепшамо дан и помогнемо им. А тако мало је требало да ми се та нада врати. Само један Никола Говедарица, један човјек. Ма шта човјек, људина.
Како не могу да се отргнем осјећају, тако ми из главе не бјежи једна мисао. Поквари ми Никола мит о Кал’новчанима, не могу више олако ни шале да збијам, а не дај Боже шта лоше о њима да стварно и помислим. Његова мала дјевојчица ће, без сумње, имати сјајног оца, а сигурно бити и права Кал’новчанка.
И тако вам ја одем у Шумадију, да побјегнем од Кал’новчана, кад у Шумадији – Кал’новик!
Текст ни у једном свом дијелу нема намјеру да било кога увриједи или на било који начин унизи, он је само једно запажање и покушај хумора аутора.
Филип Матић
