Свети мученици Тарах, Пров и Андроник
Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Свете мученике Тараха, Прова и Андроника.
ПОСЛИЈЕ ДУГОТРАЈНИХ МУЧЕЊА ПО РАЗНИМ МЈЕСТИМА, ОВА ТРИ СВЕТА МУЧЕНИКА БЈЕХУ БАЧЕНА ПРЕД ЗВЈЕРОВЕ.
Тарах бЈеше родом из Клавдиопоља у Сирији; Пров из Сиде Памфилијске, а Андроник — син знаменитог грађанина Ефеског.
Мучени сва три заједно од антипата Нумерија Максима у вријеме цара Диоклецијана. Тараху бјеше 65 година у вријеме мучења. Када га антипат три пута упита за име, он сва три пута одговори: хришћанин. Најприје их тукоше штаповима, па их крваве и рањаве бацише у тамницу. Потом их поново изведоше на истјазање. Када антипат саветоваше Прова да се одрече Христа обећавајући му почасти од цара и своје пријатељство, одговори Пров свети: „нити цареве почасти хоћу, нити твоје пријатељство желим“. А када прећаше св. Андронику још већим тјелесним мукама, одговори млади мученик Христов: „тијело моје пред тобом је, чини што хоћеш“. Послије дуготрајних мучења по разним мјестима ова три света мученика бјеху бачени у позоришту пред звјерове. Прије њих бјеху неки други осуђеници у истом позоришту растргнути од звјерова. Но звјерови не хтјеше шкодити светитељима, него се и медвјед и лавица љута умиљаваху око њих. Видећи то многи повјероваше у Христа Бога и викаху на антипата. Бијесан од љутине, и љући од звјерова, антипат нареди војницима, те уђоше и мачевима исјекоше Христове војнике на комаде. Тијела им осташе помијешана са мртвим тијелима осталих осуђеника. Три хришћанина: Макарије, Феликс и Верије, који присуствоваху убиству св. мученика, дођоше те ноћи да узму тијела њихова. Но како тијела бјеху помијешана, а ноћ бјеше врло тамна, они, у недоумици како да распознају тијела мученичка, помолише се Богу, и наједанпут појавише се три свијеће над тијелима светитељским. И тако они их узеше и чесно сахранише.
Тропар (глас 5):
Савршеним јуначким дјелом светих мученика, небеске силе се задивише, како подвижавајући се у смртном тијелу, силом Крста добро побједише бестјелесног ђавола, у невидљивој борби: И моле се Господу, да се смилује на душе наше.
Свети Николај Велимировић, Пролог, 25 / 12. октобар.
