ВОЈВОДИЋ: ГУСЛЕ СУ НАША СВЕТИЊА

У Источном Новом Сарајеву одржан је 45. Савезни фестивал српских гуслара Србије, Црне Горе и Републике Српске. Прво мјесто и ове године освојио је Максим Војводић из Црне Горе, чиме је одбранио титуле са претходна два савезна фестивала одржана у Пријепољу и Беранама.

Двадесетдвогодишњи Војводић, поријеклом Пивљанин, члан је Гусларског друштва „Војвода Мина Радовић“ из Подгорице, а по звању је професор историје.

За портал „Буђење“ говорио је, између осталог, о Фестивалу, својој љубави према гуслама, али и о томе шта млади треба да ураде како би сачували гусле од заборава.

Максиме, откад наступаш као гуслар и шта те је привукло овом интрументу?

Максим: Породична традиција је имала највише утицаја на моје развијање у гуслама. Први наступ сам имао са девет година у Плужинама. С временом је расла та љубав према гуслама и постајала је све већа и већа.

Фестивал српских гуслара у Источном Новом Сарајеву је иза нас. Како коментаришеш процентуални однос млађих и старијих гуслара на Фестивалу? Да ли то нешто говори?

Максим: Управо на отварању овог фестивала рекао сам да су отприлике половина учесника млади гуслари, ако у млађе гусларе рачунамо оне до 30 или 40 година. То је нешто што је велика ствар за гусле и ово је један од ријетких фестивала на којима је оволико омладине наступило, чак и у финалу. Што се тиче омладине, видно је да се ради, да се у гуслама рађају нове генерације. Слиједи нам један, да се жаргонски изразим, гусларски „бум“. Гусле ће добити још велики број нових, младих, талентованих, перспективних гуслара.

Максиме, мастер си историје и свједочимо да је доста младих гуслара изузетно образовано. Да ли то утиче на гусларску праксу и гусларску традицију?

Максим: Свакако. Самим тим што се омладина образује и гусле се дижу на један виши ступањ него што су биле у претходним временима. Чим сте ви образован човјек, боље сте уважавани и у свакодневном друштву. За гусле је то много битно због тога што гуслар не може бити гуслар без образовања. То су раније могли људи који су живјели на селу, који су били природно даровани неком мудрошћу и преношењем те народне, усмене књижевности с кољена на кољено, што се данас не може остварити. Међутим, свједоци смо тога да је много младих гуслара образовано. И нешто што је главна и неопходна ствар за гусле јесте управо то познавање књижевности, нечега што ми изводимо, а то су епске пјесме, најприје народне старе епске пјесме, а касније и неке врсте римованих пјесама. Али и ту треба имати неку мјеру и границу шта се бира и шта се пјева.

Осим гусларских пјесама снимао си и пјесме без гусала, изворне пјесме, пјесме уз оркестар?

Максим: Снимао сам пјесме заједно са изворном групом „Пече“ и у сарадњи са „Чеговић телевизијом“ са Јутјуба. И то је нешто кроз шта се прожима сва наша традиција и сав наш етнос. Такође, снимио сам пјесму „Хиљаду Видовдана“ са својом пријатељицом Бранком Зечевић и то је нешто ново с моје стране, али уопште није нешто што одскаче од гусала. Штавише, и у том споту се налазе гусле. И ја чиме год да се бавим, а бавим се фолклором, нешто што је приоритетно у мом занимању јесу гусле, а онда све остало. Јер треба изаћи из оквира гусала и те људе који нису упознати са гуслама научити да воле гусле на прави начин и то је по мом мишљењу најважнији задатак за сваког гуслара.

Скоро си наступао у Швајцарској. Како странци реагују на гусле?

Максим: Да, био сам у Швајцарској и Њемачкој, али сам прије свега наступао за наш народ тамо. За странце често наступам заједно са фолклорним ансамблом гдје се сусрећу сви народи и све нације. Кад гуслате странцу, не можете а да не изнесете свој максимум. То је најтежа ствар зато што он вас не разумије и ако он вас не види и не осјети вашу емоцију, он неће на прави начин осјетити гусле. И то је нешто што одваја младу генерацију од старе и средње. То је то уношење емоције и наглашавање сваке ријечи. То је нешто што узбуђује и омладину и странце. Имао сам прилику да гуслам и у Русији заједно са фолклорним ансамблом „Црна Гора“ и не можете вјеровати како вас људи не разумију а, у ствари, разумију. Кад сам завршио наступ, имао сам испред себе такав шпалир људи, који је хтио да се слика са мном без обзира на то што они не разумију језик, али су разумјели емоцију и суштину гусала.

Шта једном гуслару, Србину из Црне Горе, представљају Сарајево и Романија?

Максим: Према Сарајеву имам посебно поштовање и посебну љубав. То је, са аспекта моје струке и историје, град који је оштећен у томе смислу што је требало да буде центар свега српства, јер би се ствари много друкчије одвијале. Сарајево је и географски центар свих наших простора. Веома ми је жао кад се с носталгијом сјећамо тих гусларских вечери које су најбројније биле у Сарајеву, у тим салама у Скендерији и Илиџи, што сам слушао од старијих гуслара. Ви кад то чујете, то данас изгледа као бајка, а у ствари је то све жива истина. Највише су се гусле слушале овдје, највише су се гусле слушале у Сарајеву. Романија је, наравно, неодвојива од Сарајева. Вјерујте ми да сам вечерас, кад сам видио оволики народ и оволику публику, макар једним дијелом замислио да се налазим у Скендерији.

Шта је оно што млада генерација треба да уради да би гусле сачувала?

Максим: Млада генерација најприје треба да разумије гусле на најбољи могући начин, а то је да буду свјесни да су гусле наша светиња. Често користим ријечи Раја Војиновића (гуслара и истакнутог гусларског посленика) да гуслар са гуслама није ништа друго него продужетак литургије – као што свештеници врше службу у цркви, то раде гуслари са својим гуслама. Међутим, гусле су толико широке да се са њима може наступати и на академијама и у позоришним салама, а исто тако и у кафани, гдје се људи у слободно вријеме срећу, гуслају и пјевају. Гусле су свестране и у томе је њихова љепота. Ми се са гуслама и рађамо, и плачемо, и смијемо се, и умиремо, и веселимо се, и њихова је моћ неизмјерна.

Нови пројекти?

Максим: Крајем мјесеца имам промоцију ЦД албума који се тиче капеле на Ловћену, у Храму у Подгорици. Тамо се одржавају „Дани митрополита Амфилохија“ и радићемо на томе да то буде нешто што гусле нису досад доживјеле, једну сценску адаптацију епских пјесама, као неку врсту представе. Не као обично гусларско вече, него планирамо да то уздигнемо на један већи ниво. Пројеката ће бити и са изворном групо „Пече“, Боже здравља!

Аутор: Душан Пејић